СТВАРАЛАШТВО

Анђела Мицић из Свилајнца

 
"Тајна"

Савила ме је ноћ, толико, да

Ми се колена са вратом равнају.

Како само одбијам сазнање

Да су се сви одбили о мој его.

Мора да смо остали сами

Кад смо спали на моју поезију.

Мора да смо давно загазили ноћ

Јер ја верујем себи, да желим да причам.

Желим да ти одкријем тајну.

Само теби, док седимо сада.

Желим да ти кажем, али страх ме спутава

Да ћеш исто овако седећи са неким

Открити олако моје речи.

Колико сам само пута оголила своје мисли

Желећи да верујем, теби и њему и њој.

Ноћ ми даје слободу, тако

Да упаднем у коштац са јутром.

А јутро, оштро, гордо и хладно

Увек ме немилосрдно дочека на нож.

Ох како ти желим, рећи моју тајну.

Да је додирнеш, и чуваш, међ дланове

И да је волиш, и не даш, и недаш ником.

Буди толико близу мојих чула

Да тајна не побегне, да је нико не види.

Али плашим се, тако се плашим.

Јер већ ми за вратом нервозно

Чучи јутро као будилник у зору.

Да престанем, да ућутим, јер знам

Да нико не чува тајне, па ни ти.