Пређи на главни садржај

ЗАНИМЉИВОСТ



 Изгубљени гроб свештеника и новинара
 Дамјана Дамјановића 


Ништа у историји села није толико остало прикривено временом и догађајима као живот Дамјана Дамјановића који се у Плажану задесио за време Другог светског рата и коме је Плажане постало и вечно коначиште. 

Дамјан Дамјановић  је рођен у Пожару у Црној Гори 1909. године. Завршио је основну школу у Острогу, нижу гимназију у Даниловграду и Богословију  на Цетињу а касније уписао и Теолошки факултет. За свештеника је рукоположен у Пожаревцу у епархији Браничевској 1935. године, записао је Душан Штрбац у књизи о парославним свештеницима. Био је веома бистар, енергичан и напредан, писао је за никшићку „Политику“ и „Слободну мисао“. Објавио је и дело „Из историје Црне Горе“.  
За време Другог светског рата живео је у Плажану и оштро је критиковао Љотићевску организацију. Дана 17.10. 1943. године ова организација га је и стрељала. Сахрањен је на Плажанском гробљу. Стари мештани села препознају фотографију овог свештеника, али нису сигурни да знају да покажу где је његов гроб. У Месној канцеларији објашњавају да село има три гробља, два су старија и налазе се у брду на два краја села, а треће у подножју села  је  настало након Другог светског рата. На ком од ова два стара гробља почивају мошти Црногорског свештеника и новинара до данас је непознаница.

Гробље у брду (у хроници записано као Бигрицско)



Лимени сандук као траг


  Прошле године мештани који су по старом обичају копали раку за покојника  на новом гробљу у  подножју села били су сведоци чудног открића. Ту где су планирали да закопају покојника, нашли су лимени сандук. Према сведочењу, кажу да су се дуго двоумили да ли да га отворе или не. Водећи се историјским судбинама копача гробница у Египту, решили су ипак да га не дирају и да о томе никоме не говоре. Али се у малом селу све брзо сазна, само још увек не и место изгубљеног гроба Дамјана Дамјановића, то је остаје мистерија.


Коментари

Популарни постови са овог блога

НА ДАНАШЊИ ДАН : ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НЕСРЕЋЕ У ЈАМИ "СТРМОСТЕН"!

Рударство то мукотрпно занимање које вековима храни Ресавске породице, ризично је и непредвидљиво. Знали су то, али можда нису довољно веровали и рудари који су 21.04. 1984. последњи пут сишли у јаму "Стрмостен" из које се више нажалост никад нису вратили. Сваке године покрај подигнутог споменика руководство, камарати и породица полажу венце у знак сећања. НАША КОМУНА, 1984. Тог дана у јами "Стрмостен" у Водни, погинуло је више од 30 рудара. Југославија се тада дигла на ноге, пристизали су телеграми саучешћа породицама, отворен је жиро рачун за помоћ породицама погинулих, али и први литерарни радови којима се исказивала туга за великим губитком,несреће какве дуго Ресавци нису видели. То је укратко и резиме онога што је у посебном броју објавио Деспотовачки лист "Наша комуна".  Тамо се налазе подаци о томе како се експлозија догодила, као и шта је константовао лекар . НАША КОМУНА,1984. Реалистични догађај из јаме, о

ЈАВОРЦИ ОТВОРИЛИ СЕЗОНУ НАСТУПОМ У РУДОВЦИМА

Чланови КУД-а "Јавор" из Сладаје, отворили су фолклорну сезону наступом у Рудовцима код Лазаревца. По речима уметничког руководиоца овог ансамбла Јасне Димитријевић, сарадња са овим ансамблом траје неколико година. "Упознали смо се у Несебару на летовању, ово је други пут како смо њихово гости. Ми смо се представили играма из Баната, Лесковца, Шумадије и влашким играма, а домаћини "Рудар" извели су игре из Србије. Нишаву, тројно, Македонију и јантру. После концерта приређена је журка са прелепим дружењем, прича Јасна о наступу којим су отворили фолклорну сезону Сладајци су напорно радили током целе зиме, одржавајући сваког викенда пробе фолклора. Прошла година кажу била је успешна. "Прошла година је била више него успешна, имали смо преко 30 наступа, освојили смо прву награду у Сврљигу за изворне игре као и награду за свеукупне победнике, круна нашег успеха је учешће на Међународном витешком фестивалу "Јуст оут" у Деспотовцу", при

ПРОШЛО ЈЕ 13 ГОДИНА ОД СМРТИ ВОЈИСЛАВА ЈАКИЋА: ЧУДНОВАТИ СЛИКАР И ВАЈАР МАЛЕ ВАРОШИ!

"Живот је исувише кратак; штета га је протраћити на спавање" , говорио је самоуки сликар и вајар Војислав Јакић Воја свом пријатељу чувеном сликару, писцу и новинару Моми Капору. Чињеница да је неко посегнуо чак из Београда да се у Деспотовцу диви уметности једног особењака указује да је реч о великом уметнику, кога ни после 13 година, Деспотовчани нису заборавили, као ни многобројне галерије и музеји у којима су изложена Јакићева дела. За Јакића се чуло до Америке, он је био поп- артиста у Србији, пре него што се овај правац појавио у Америци и добио своју дефиницију. А ко је он заправо ? БЕЗ НАЗИВА , 2002. /ФОТО: МУЗЕЈ НАИВНЕ И МАРГИНАЛНЕ УМЕТНОСТИ ЈАГОДИНА На ово питање одговор можемо пронаћу у недавно објављеној монографији   Деспотовац Стојадина Томића. Воја Јакић је рођен 1932. године у Македонији. Био је син свештеника Ђорђа, а у Деспотовац су дошли у раном Јакићевом детињству. Од 1952- 1957. Јакић је у Београду похађао школу цртања и вајања код чувеног Ра