Празници су право време да се одмори од свакодневног посла и да се посети своје родно место. Многи Плажанци који живе у већим градовима због посла не могу често да дођу у село.
Та прича, не важи и за Проф. др Милосава Огњановића који је већ више од четири деценије у производном машинству и који користи слободне тренутке да дође у родно село. А како и не би када је у селу Плажану и почела његова животна прича, када је од дечачког рада у дединој ковачници узнапредовао и до професора Машинског универзитета.
-Одрастао сам у окружењу где је бујао индустријски развој, а ја сам жарко желео да ускочим у тај "воз".
Учитељи и професори га се нису застидели
Причу смо започели, разговарајући о његовим почецима, изгледом школе у Плажану и сазнали смо невероватне приче како се један ученик снашао у вртлогу бујања индустријског развоја у селу.
ПГ: Какве успомене носите из школе у Плажану?
-Била је то велика школа по броју ученика, учитеља и наставника. Сваки разред до осмог је имао по два пуна одељења, наставно особље - строго и врло предано послу. Било је то време када су се деца другачије васпитавала. Мешавина жеља за учењем, тј. да се буде добар ђак и физичке принуде која је била легитимна мера, чини ми се да је давала боље резултате од ових данашњих мера. Био сам одличан ученик, али у време не најбољи у разреду, било је увек бољих од мене. То се касније у средњој школи (Техничка школа Деспотовац) и на факултету, битно променило. Што се тиче знања које сам у школи у Плажану стекао, оно је било озбиљно и значајно. Многа од ових знања касније нисам био у прилици да даље проширујем, али данас их се присећам. Из ове перспективе оцењујем да је то било врло озбиљна и квалитетна школа и надам се да је и данас таква.
 |
| Школа у Плажану, 1957. (фото: Нови пут) |
-Са ове временске дистанце посматрано, рођен сам и одрастао у време када су политичке и економске тензије у држави Југославији углавном биле превазиђене и кренуло се у правцу развоја, када је ентузијазам "народних маса" и појединаца био основна покретачка снага. Бујала је индустријализација, а наш рудник "Морава" у Плажану био је саставни део живота свих људи у селу без обзира да ли су били или нису запослени у њему. Насупрот томе било је доста оних људи који нису прихватали "Комунистички развој" и покушавали да колико закон допушта, изолују себе и своју породицу од тих процеса.
 |
| Остаци рудника "Морава" у Плажану - фото: А. Пешић |
-Мој деда Жива ( Живота Огњановић), познати сеоски занатлија - ковач и земљорадник, био је један од њих. Као домаћин и глава породице предњачио је у томе. Тако сам се ја нашао на маргинама свих ових догађања. У школу сам морао да идем јер је то закон налагао, али одмах после часова, морао сам кући, а затим да чувам стоку или нешто друго радим. Питање учења и домаћих задатака било је крајње споредна ствар. То моје радно ангажовање почело је много раније пре поласка у школу. Мислим да сам у том школском узрасту уочио куда иде остали свет, а куда моја породица и још многи други у селу. Вероватно је то код мене подстакло жељу да будем као они други, прионуо сам на учење иако то од мене нико није ни тражио, ни очекивао. Углавном сам учио док сам чувао стоку, писао сам домаће задатке на коленима и у сличним околностима. Ипак сам у друштвеном смислио остао прилично изолован од друге деце. То је трајало до средње школе када сам одлучио да то променим и када је и у породици дошло до одређеног опуштања у ставовима. Стање се касније битно променило, а нарочито достигло врхунац при крају средње школе и током студија када смо ми студенти имали своју дружину у сели. У финансијском смислу, данас је тешко схватити како је могло да се у том мом детињству, живи и преживи готово без новца.
"Студије сам завршио мало пре предвиђеног рока, као далеко најбољи студент у генерацији. О том мом "феномену" један познати новинар "Политике" написао је чланак са поетским насловом "Прозори који светле у ноћи".
ПГ: Зашто сте се одлучили да студирате Машинство?
Готово да ја и нисам одлучио већ се одлука сама по себи наметнула. Одрастао сам у окружењу где је бујао индустријски развој, а ја сам жарко желео да ускочим у тај "воз". Одрастао сам код деде у његовој прашњавој и задимљеној ковачници. Мој отац Божидар Огњановић није много марио за ковачницу, бавио се више пољопривредом, а ја нисам избијао из ковачнице све док ме не истерају и отерају на некакв други посао. Касније када сам ојачао, а деда је постао старији ја сам му постао помоћник, чак и током средње школе преузео сам добар део његових послова. Када сам саопштио да хоћу да идем у средњу школу јер ће већина мојих вршњака, добрих ђака то учинити, у породици је настала паника. Проблем се решио сам од себе, јер је у Деспотовцу, те године отворена Техничка школа. Уписао сам се као ученик прве генерације на Машински смер, а постојао је и Рударски. Тако сам у погледу практичних знања био најобразованији ученик. Била је то новооснована школа па су професори, као и они наставници у Плажану, настојали да покажу да њихови ученици у знању не заостају у односу на оне у школама у већим градовима и са традицијом. Касније, када сам се упоредио са вршњацима из тих школа, могао сам са посведочим да су у томе моји наставници и професори потпуно успели. У Техничкој школи био сам међу најбољим ученицима од којих су многи наставили студије машинства у Нишу, а ја једини отишао на Универзитет у Београд. Одговору на ово питање треба придодати још једну чињеницу које нисам био свестан када сам доносио ову одлуку. Бити инжењер је било престижније занимање, него бити филозоф, правник и томе слично. Друга чињеница је да та област обухвата много ширу област него што народ схвата машинство да је то аутомеханичар или машинбравар.Ова област обухвата све механичке, електроничке, софтверске (компјутерско - интелигентне) техничке системе, без обзира на врсту индустрије, медицине, трговине и сл. Испод те речи "машинство" крије се више од двадесет ужих области за које се ови инжењери специјализују, за разлику од других техничких факултета који имају највише по неколико ужих области. Моје опредељење захваљујући раној оријентацији је за призводно машинство, а кроз ове четири и више деценија рада не само да сам подручје свог рада проширио већ сам створио ново, које је у много чему специфично.
 | ||
| Индустријски развој у Плажану цветао, Нови пут |
Из Деспотовца за Београд
Причамо тако, о времену које је прошло али је оставило дубок и незаборавни печат у његовом животу. Касније су кренули студентски дани, као допуњавање практичних знања у различитим фирмама. Тада је посебно била развијена индустрија у Јагодини. Милосав прича да је те године пријемни полагао са више од две хиљаде кандидате, а да је поред педесет Вуковаца који су одмах уписани, он био четврти на ранг листи.
ПГ: Како су текле Ваше студије?
-Када је кренула настава, истом снагом сам кренуо у рад и припремање испита, као што сам напорно пријемни припремао. Студије сам завршио мало пре предвиђеног рока, као далеко најбољи студент у генерацији. О том мом "феномену" један познати новинар "Политике" је написао чланак са поетским насловом "Прозори који светле у ноћи".
Дeмонстрације студената, 1968.
-Друга важна чињеница у вези са мојим студијама је та што су оне дошле после студентских демонстрација 1968. године, када је Тито рекао да су студенти у праву. О томе говори и филм "Варљиво лето 68". На студије сам се уписао 1969. пошто су шесдесетосмаши изборили да се студентски стандард значајно поправи. Све време сам становао и учио у студентским домовима. У првој години имао сам студентски кредит који одлични студенти не враћају, а касније сам имао бесповратну Универзитетску стипендију, као студент генерације. Током студија био сам и студентски активиста и по мало сам се бавио и политиком. Касније, када су у нашем друштву настале друштвене турбуленције и вишепартијски систем, биле су прилике да у политику уђем озбиљније, међутим заузео сам став да се снажно од тога дистанцирам и одбијао сам сваку прилику и понуду за то.
"Треба додати да се и практична и теоријска знања морају стицати целог живота, јер школовање само усмерава човека, а није му циљ да га обезбеди знањем за цео радни век".
ПГ: Где сте стицали практична знања за време студије и касније?
- Практичан рад у средњим школама и на факултетима био је заступљен у високом степену, а постојала је и обавеза да се по један месец током распуста проведе у индустрији, на озбиљном раду. Као ученик Техничке школе, после прве године, преко лета радио сам у једној фирми у Свилајнцу која се звала "Универзал", а бавила се генералним поправкама свих врста моторних возила. После другог разреда, месец дана сам радио у Фабрици Каблова у Јагодини ( тада Светозарево), а после треће године, опет за време распуста радио сам месец дана у Машинској индустрији Ниш.
 |
| Фабрика Каблова / фото: aktuelno.net |
- За време студија радио сам месец дана у бродоградилишту Уљаник у Пули и то 1972. године баш за време мас- покрета против Срба и Србије који је пламсао тог лета, а ја нисам схватао о чему се ради. Мислим да нису схватили ни радници
Р. проф. др Милосав Огњановић
Уљаника учесници у томе. Још једну праксу имао сам у Фабрици вагона у Краљеву. Треба додати да се и практична и теоријска знања морају стицати целог живота јер школовање само усмерава човека, а није му циљ да га обезбеди знањем за цео радни век. После завршетка студија и почетка рада на факултету имао сам врло интензивну сарадњу и рад на пројектима за индустрију, што је унапредило моје практично (инжењерско) знање и искуство у једном индустријском предузећу.
Коментари
Постави коментар