Право из деда Животине ковачнице, преко средње школе, студента генерације, па до професора универзитета. Настављамо даље да разговарамо са професором др Милосавом Огњановићем, чини се овој причи нема краја.
 |
| Др Милосав Огњановић |
Предавао и старијима од себе
За разлику од професора на нижим нивоима образовања, професори на универзитету нису они који уче од других и својим ученицима преносе знање. Професори универзитета треба да створе знање и да то своје лично знање и искуство пренесу на студенте. Другим речима професор универзитета мора да се бави истраживањем и образовањем и уз то у што већој мери да решава проблеме у пракси (индустрији), које њихови стручњаци нису у стању да сами реше.
Како сте постали професор универзитета?
-Ја сам се после дипломирања, почетком 1974. године, запослио у Фабрици вагона у Краљеву. Један од разлога за то запослење била је једна изузетно скупа и атрактивна лабараторија коју је фабрика у то време набавила. Желео сам у тој лабараторији да радим и тамо сам званично остао годину дана. Правило је да професори којима треба асистент позивају добре студенте и нуде им могућност да буду њихови асистенти. Имао сам три такве понуде, а због стицаја наведених и других околности отишао сам у Краљево. Ипак сам остао у вези са мојим будућим шефом, професором Зораном Савићем који је у преговорима са Фабриком вагона, склопио уговор да радим у настави код њега и на пројекту за фабрику користећи њихову лабараторију. Истовремено у Краљеву је отворено одељење Машинског факултета из Београда, па сам тамо почео да држим наставу, зато су многе колеге мислиле да сам родом из Краљева. Иако то стално демантујем, многи заборављају.
 |
| Фабрика вагона Краљво/ фото: Вечерње новости |
Магистарски рад сам одбранио 1977. године, а 1984. и докторску дисертацију. Тада сам већ имао довољно наставног и научног знања да будем изабран за доцента, што представља први ниво у професорским звањима на универзитету. Због неких унутрашњих разлога на факултету то је уследило две године касније, крајем 1986. године. Наставничка звања на универзитету орочена су на 5 година. Пошто сам у међувремену стицао наставне и научне референце, 1991. године изабран сам у звање ванредног професора, а 1996. у звање редовног професора. Већ две деценије сам у звању редовног професора које није орочено и важи доживотно. То уопште не значи да је тиме рад на референцама завршен. Има много прилика и начина да се овај рад подстиче и верификује. Зато избор у највише звање треба да буде схваћен само као виши степен слободе за повећање интензитета дотадашњег рада који у вишем степену подразумева укључивање млађих сарадника.
Какав је био Ваш први сусрет са студентима у Краљеву?
-Као што сам већ рекао, са студентима сам свој рад започео на предмету Машински елементи, истовремено на Машинском факултету у Београду и на одељењу у у Краљеву у јесен 1974. године. То са Краљевом је било интересантно, јер су се на то одељење за ванредне студије уписали и машински техничари из Фабрике вагона и других фирми, са дугим радним искуством које је било чак и по 20 година. Сарадња је била одлична, а успех веома добар. Интересантни су били сусрети са овим студентима много година касније. Негде на једном коктелу, 20 година касније, неко ми представља новог генералног директора Фабрике вагона који је очигледно доста старији од мене и он каже да је био мој студент. На ту изјаву настаје урнебесан смех, јер нико од присутних није знао нашу ситуацију, коју је директор у наставку појаснио.
 |
| Машински факултет, Београд. / фото: пријемни испити |
Како је изгледала настава са младим студентима у Београду?
У Београду сам имао, наравно младе студенте од којих је велика већина у то време била вољна да што више научи. Осим тога, треба имати у виду чињеницу да студенти много више воле да запиткују и разговарају са асистентима, себи генерацијски ближим, него са професорима. Остајао сам са њима на поподневним часовима до касно увече у дискусијама и одговорима на њихова питања. Данас се та пракса изгубила. У оцењивању колоквијума и пројектних задатака трудио сам се да будем у потребној мери строг, али максимално праведан. Имао сам признања да сам у томе успевао. По ступању у наставничко звање доцента, постао сам самосталнији у реализацији наставе на предметима Машински елементи и Основе конструисања, које сам наследио од свог професора који је пензионисан. Интересантан је детаљ у томе што су ми за асистенте остали двоје колега, знатно старији од мене, јер сам предњачио у односу на њих. Та инверзија није била природна за студенте нити за мене. Потрудио сам се да то што мање потраје и помогао сам им да и они буду у наредних неколико година унапређени како би се ослободила места да дођем до младих сарадника. Био је то период распада Југославије, нашта ћу се осврнути касније, па сам морао да обављам и посао професора и асистента. Ето такав је био и овај професорски почетак.
Каскање за светским машинским трендовима
У научном смислу ствари се мењају готово свакодневно. Наставни садржаји треба да прате те промене, али не смеју да запоставе фундаменталне садржаје које такође треба усавршавати али се не смеју неке ствари испустити зато што тренутно нису у научном тренду. Нажалост праве се грешке у оба смисла или се претерује у тражењу атрактивних садржаја тамо где није потребно или се чувају у настави стваре за које нема потребе.
Шта се променило у области машинства, од времена када сте докторирали до данас?
 |
| Фото: sciencinotes |
Наравно да ова идеја још није заокружена као што аутомобил који би се кретао без возача, још није створен, а много се говори о "паметним кућама" и да не ширим причу даље. У једној фабрици трактора у Немачкој рекли су ми да у механичкој структури њиховог трактора даље усавршавање готово да није могуће, али ће зато они ићи даље увођењем електронике и софтвера. Њиховим тракторима и сада управљају компјутери преко екрана на додир, а кабина је климатизована и звучно изолована као код аутомобила. Питајте се како може да опстане на тржишту наша индустрија поред такве конкуренције.
Да ли Србија данас може да ухвати корак са светом у машинству ?
-Ако је могла Кина зашто не можемо и ми. Нас су уназадили ратови, а затим транзиција. Највећи заокрети и унапређења у науци и индустрији у свету су направљени у време док смо били под санкцијама. Рушењем Берлинског зида створено је глобално тржиште разбијена су локална тржишта као што је било Југословенско.
 |
| Пад Берлинског зида/ фото:http://ozonpress.net |
Много касније смо схватили шта се догађа, а пометњу су најбоље искористили Кинези чему се и Европа и Америка нису надале. Добро ће бити ако ми искористимо сада замах Кинеза и њихову жељу да уђу у Европу преко нас. Што се машинства тиче, ја одавно говорим да се пропашћу наше машинске индустрије, у прошлост одлази и оно чему смо до сада учили студенте. "Машинство" постаје превазиђен термин и било би потребно да се нађе нешто друго. Данас у свету се бришу границе између техничких дисциплина, па ће морати и код нас.Одговор на питање "да ли идемо у корак" није једнозначан. Када је наука у питању одговор је углавном потврдан, само је питање колики допринос дајемо светској науци. Када је индустрија у питању још смо на нивоу покушаја, а без индустрије питање је зашто и како да школујемо кадрове.
Надам се да ћемо тај корак да ухватимо и синхронизовано да ускладимо и образовни систем са потребама индустрије коју будемо имали. Образовни систем је сада на неком прелазу, формално је усклађен са светом, а садржајно има и старог и новог, док не видимо где смо и шта је потребно.
(наставиће се....)
М. Мирковић
Први део интервју можете прочитати на следећем линку:
Коментари
Постави коментар