Пређи на главни садржај

ПЛАЖАНСКИ УЧИТЕЉ И СВЕШТЕНИК КОМЕ СУ УКРАЛИ КОЊА!

У прошлости прекривеној мистичним велом, много значајних људи се могу пронаћи. Листајући недавно "Календар Краљевине Србије са шематизмом", наишли смо на зачуђујуће име, свештеник Димитрије Леринчанац у Плажанској парохији. Познато је  да село све до пре пет година није имало цркву, па откуд  онда свештеник у селу?  

фотографија преузета из књиге Добривоја Јовановића(свештеник са леве стране и седом брадом)       

Отворили смо сасвим случајно и "Просветни гласник", а у њему невероватно откриће, пише да је Димитрије Леринчанац постављен за сеоског учитеља у Плажану. На то место у селу Плажану Леринчанац је остао све до 1912. године. Касније су наступили ратови, а од 1920 - 1930. како пише мр Добривоје Јовановић, Леринчанац је почео да ради као учитељ у гимназији у Ћуприји. Министарство просвете је како сазнајемо од Јовановића притискало директора гимназије у Ћуприји да Димитрија Леринчанца замени парохом из Ћуприје, јер Димитрије не зна добро да говори српски и нема педагошког искуства. У писму које је директор упутио министарству, ми сазнајемо и ко је то ученицима у Плажану  у првој половини ХХ века, држао часове и каква је знања могао да им пренесе.

Димитрије Леринчанац је рођен у Македонији. Завршио је како пише Јовановић, пет разреда Грчке гимназије, а затим и Богословију у Београду. Веронауку је предавао у Солунској гимназији , а 11 година је провео у јужним крајевима Србије.

У ПЛАЖАНУ ОСТАО БЕЗ КОЊА 
 У листу "Полицијски гласник", 1910. објављена је вест да су свештенику Димитрију Леринчанцу из Плажана, украли коња. Даље се описује како је коњ изгледао и шта полиција краја треба да уради. 

Ето, такав је човек био свештеник и учитељ Леринчанац, који се и после 1930. године помиње у вестима из Ћуприје, али као свештеник, а не вероучитељ. 
 

                                      М.Мирковић/ извор: Д. Јовановић

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИНТЕРВЈУ СТОЈАДИН ТОМИЋ: НЕУМОРНИ ИСТРАЖИВАЧ ЗАВИЧАЈНЕ ГРАЂЕ

 НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ СТОЈАДИНА ТОМИЋА Прошле године негде на јесен шетајући поред сеоске цркве Свете Петке у Плажану затекли смо публицисту Стојадина Томића из Деспотовца, како фотографише цркву из више углова, након поздрављања открио нам је да припрема нову књигу о црквама и манастирима у Горњој Ресави, која ће бити капитално дело. Након његових речи присетили смо се да смо на Спасовдан слушали много о публикацији коју је урадио за цркву у Медвеђи поводом век и по њеног постојања. О томе шта се у књизи налази и шта ћемо пронаћи у новој књизи коју припрема Стојадин нам је радо открио, а ми смо знатижељно слушали и упијали сваку реч док је сунце последњим зрацима грејало лим на Плажанском храму.  Одакле идеја и зашто сте написали публикацију о цркви у Медвеђи? У време док сам прикупљао податке за нову публикацију о црквама и манастирима у Горњој Ресави, приликом посете цркви у Медвеђи, свештеник Миливоје Јанковић ме је замолио да поводом 150 година постојања овог храма за Спасовд...

"МЕДВЕЂА НА ДЛАНУ" САБОР ОКУПИО ФОЛКЛОРЦЕ ИЗ ТРИ МЕДВЕЂЕ

  У Медвеђи код Деспотовца одржан је фолклорни сабор „Медвеђа на длану“ у организацији КУД-а „Светозар Марковић“. Окупили су се фолклорци из Сладаје, Стењевца, Четережа као и из две братске Медвеђе, Градски хор Центра за културу у Деспотовцу и вокални солиста на саксофону Стефан Дугалић из Глоговца.  Након свечаног дефилеа кроз село, одржано је надметање у народним играма попут грижења јабуке, ношења јаја у кашики и круњења кукуруза. У току вечери приказан је богат фолклорно – музички програм, а у такмичњу за најлепши пар проглашени су брат и сестра Димитријевић из Сладаје. „ Ми смо презадовољни манифестацијом којој је присуствовао велики број учесника и посетилаца, а следеће године планирамо да сабор подигнемо на виши ниво “, каже Саша Николић, председник и уметнички руководилац сеоског ансамбла основаног пре више од седам деценија, чији чланови и данас поносно чувају игру предака и саборовање. Фото:приватна архива  

НА ДАНАШЊИ ДАН : ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НЕСРЕЋЕ У ЈАМИ "СТРМОСТЕН"!

Рударство то мукотрпно занимање које вековима храни Ресавске породице, ризично је и непредвидљиво. Знали су то, али можда нису довољно веровали и рудари који су 21.04. 1984. последњи пут сишли у јаму "Стрмостен" из које се више нажалост никад нису вратили. Сваке године покрај подигнутог споменика руководство, камарати и породица полажу венце у знак сећања. НАША КОМУНА, 1984. Тог дана у јами "Стрмостен" у Водни, погинуло је више од 30 рудара. Југославија се тада дигла на ноге, пристизали су телеграми саучешћа породицама, отворен је жиро рачун за помоћ породицама погинулих, али и први литерарни радови којима се исказивала туга за великим губитком,несреће какве дуго Ресавци нису видели. То је укратко и резиме онога што је у посебном броју објавио Деспотовачки лист "Наша комуна".  Тамо се налазе подаци о томе како се експлозија догодила, као и шта је константовао лекар . НАША КОМУНА,1984. Реалистични догађај из јаме, о...