НА ДАНАШЊИ ДАН : ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НЕСРЕЋЕ У ЈАМИ "СТРМОСТЕН"!

Рударство то мукотрпно занимање које вековима храни Ресавске породице, ризично је и непредвидљиво. Знали су то, али можда нису довољно веровали и рудари који су 21.04. 1984. последњи пут сишли у јаму "Стрмостен" из које се више нажалост никад нису вратили.

Сваке године покрај подигнутог споменика руководство, камарати и породица полажу венце у знак сећања.

НАША КОМУНА, 1984.

Тог дана у јами "Стрмостен" у Водни, погинуло је више од 30 рудара. Југославија се тада дигла на ноге, пристизали су телеграми саучешћа породицама, отворен је жиро рачун за помоћ породицама погинулих, али и први литерарни радови којима се исказивала туга за великим губитком,несреће какве дуго Ресавци нису видели. То је укратко и резиме онога што је у посебном броју објавио Деспотовачки лист "Наша комуна".  Тамо се налазе подаци о томе како се експлозија догодила, као и шта је константовао лекар .

НАША КОМУНА,1984.

Реалистични догађај из јаме, описао је лакше повређени Милојко Радисављевић из Стрмостена.

-Таман смо сели нас тројица да ручамо, кад се одједном појавио дим и прашина уз страшну ломњаву. Видео сам како се мом пријатељу који је стајао неколико метара даље, пали коса, а лице постаје црно. Брзо сам преко главе ставио блузу и појурио по помоћ. Ни сам не знам докле сам стигао..., рекао је за "Нашу комуну", 1984. године. 

ВЕСТ О СМРТИ РУДАРА ... Вест је пукла као гром.Прво по нашем малом месту, па онда по целој Југославији.  У јами "Стрмостен" је избио метан. Рањеним и мртвим не зна се број. - То су објавили преко првог дневника.Чула сам разговор мајке и оца. "Само да није радио у тој смени". "Ко то? " "Онај човек што нам је поправљао машину". Знам га. "Не он није ни био у тој смени"- помислила сам.  И пред очи ми искрсну лик његовог малог синчића.На следећем дневнику чули смо имена мртвих. Међу њима није био наш пријатељ...(Марија Момировић, 5/5, 1984. ОШ. Деспотовац)

Лекар медицине рада Александар Дедијер провео је четири часа помажући рударима, те је за новине дао и изјаву.

-Н жалост, за мене у јами није било посла. Сви су мртви и много шта порушено. Практично, нема више шанси да је било ко од рудара ванредне суботње смене -жив. 

... У Водни је било донесено 33 ковчега прекривених рударском заставом. Био је то стравични призор. Људи, жене  и деца плакали су за својим изгубљеним. Ова трагедија болно је одјекнула код нас и у целој Југославији, 33 ковчега, прекривених рударском заставом  и у сваком једно велико рударско срце које је престало да куца, остаће увек у мислима свих нас (Биљана Антић, 5/4 1984. )

"СТРАШНО ЈЕ ПУКЛО 

ИЗМЕЂУ СТРМОСТЕНА И СЛАДАЈЕ

ЈЕЗИВО ЗАСВИРАШЕ 

РУДАРСКЕ СИРЕНЕ

СВИ ПОЈУРИШЕ ДА СПАСУ 

ШТО СЕ СПАСТИ МОЖЕ

АЛ ЦРНЕ СУ КАО ЦРНИ УГАЉ 

ЊИХОВЕ КОЖЕ

БИЛО ИХ ЈЕ НЕШТО ПРЕКО 40 

ЦЕЛА ЈЕДНА РУДАРСКА СМЕНА

ЗА НЕКОЛИКО ТРЕНА

ОСТА НАМ ТУЖНА УСПОМЕНА

ВЕЧИТА. НЕЗАБОРАВНА.

ПОСЛЕДЊА ПРОЗИВКА

СА БОЛОМ  У СРЦУ И СУЗАМА

ПОРЕД СУ ЛЕЖАЛА ТРИДЕСЕТ ТРИ 

МРТВА РУДАРА

НЕКА ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА! "

                        (ОДЛОМАК М. МИЛАНОВИЋ, 1984).

                                                          Н.Р./фото: Синдикат Рембас