Највећи комплимент за монографију "Деспотовац" која је изашла почетком године, добио сам од великог Ђоке Стојчића, прича Стојадин за "Нову Ресаву".
Више од три деценије, Стојадин Томић, публициста из Деспотовца, прикупља податке о завичајној култури, догађајима и галерији личности које су прошле кроз њега. Прикупљене податке преточио је у шест капиталних дела: "Јама Стрмостен 21.април 1984", "Генерацијама да се памти- Првонек", "Сењски Рудник", "Равна Река", "Омладинске радне бригаде и бригадири Горње Ресаве" и "Деспотовац".
За свој несебични допринос култури завичаја, крајем маја добио је награду Златна значка коју додељује Министарство културе и информисања, на предлог Културно - просветне заједнице Србије, заједно са 60 послeника културе који живе у свету. Тим поводом Стојадин нас је примио у свој дом у Деспотовцу, и водили смо занимљив разговор о награди, његовим делима, али и о старом и младом Деспотовцу.
Вредног Стојадина затекли смо у послу, како вешто алатом обрађује једно дрво, припремајући дрвене ствари у етно стилу за своју викендицу. Загледан у своју малу оазу мира, започиње причу, ми пажљиво слушамо.
- Рођен сам у селу Првонеку у околини Врања. Као дечак дошао сам у Сењски Рудник, јер је јама у Сисевцу у којој је мој отац најпре радио, затворена. У Сењском Руднику, где ми и данас живе родитељи провео сам једно пунолетство, осамнаест најлепших година, јер младост је увек лепа. Ту сам завршио основну школу, а затим и средњу школу ученика у привреди у Ресавици. Потом сам као и сви радио у јами, а затим мало и у радионици. Убрзо сам завршио школу за висококвалификоване раднике и био инвентариста на погону Сењски Рудник. Године 1988. за ангажовање које сам до тада показивао на челу омладине Сењског Рудника, изабран сам за председника омладине општине Деспотовац.
Разговор се убрзо наставио у поткровљу Стојадиновог дома, који је како каже кутак за његово стваралаштво и место где он чува најдраже реликвије са жељом да их остави потомцима. Показујући значке и плакете које је добијао за своја ангажовања, прича нам о пројектима које је на челу омладине реализовао.
-Тада су то били наши програми рада, које смо ми реализовали. Радило се често и дуго, што би се рекло од јутра до сутра. Сваки омладинац је могао себи да нађе простор, а догађаје који смо организовали имали су бројну публику. Поменимо, Сусрете села, Олимпијске сеоске игре, Шампионат знања, Бригадири, локалне радне акције по селима... Развијана су и друштва истраживача, извиђача, покрети Горана, Црвеног крста. Сваки млад човек је ту могао да учествује и ретки су били они који су се нашли ван домашаја омладинске организације. Волео бих да данашња омладина буде барем десет посто ангажована у односу на оно време.
 |
| СТОЈАДИН ТОМИЋ У ПРАТЊИ СУПРУГЕ, САНЕЛА СИМИЋ, МИЛУН МИЛОРАДОВИЋ И ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ |
Прву књигу написао је подстакнут догађајем у јами Стрмостен, 21. априла, 1984, која је заувек обележила судбине великог броја рудара.
- Прошло је 32. године од те несреће. Случајно сам се тамо затекао и након тога, мене су поставили за генералног секретара фонда и ја сам седам година заједно са извршним одбором, скупштином, водио бригу о збрињавању породица рудара. То ме је навело да оставим једну књигу о тим људима који су нажалост настрадали, али и запис о томе шта је фонд учинио за њих. Њима у част подигли смо и спомен обележје које и дан данас над реком Ресавом бди.
Разгледајући занимљиве фотографије, које је Стојадин уредно класификовао и обележио, привлачи нам пажњу чланак о селу Првонеку, а затим видимо на полици књигу о том селу у коме је Стојадин стицајем околности рођен.
-Пишући о људима из јаме Стрмостен, дошао сам на идеју да напишем родослов о мојој породици, људима који живе и крају из Врања, из села Првонека где сам и рођен. Та књига је остала као једна успомена, јер су у време писања те моје књиге, након годину дана, сви комунални објекти у селу потопљени, јер је формирано вештачко језеро, односно брана где се снабдевају водом Врање и остала места на југу Србије.
 |
| ПРВОНЕК/ФОТО: |
Стојадин, као да је наслутио, оставио је траг и запис о том месту. Међутим, дуг према Сењском Руднику месту своје младости, и због прозивки Рудничана и због савести морао је да одужи.
-За Сењски Рудник везују ме лепе успомене, па сам осетио обавезу да напишем једну књигу и о њему, а и на промоцији књиге о Првонеку, прозвали су ме неки Рудничани који су пожелели да и наш Сењски Рудник добије монографију. Прионуо сам на посао, било је много разговора са људима, имао сам помоћ музеја и свих структура у руднику. На изненађење то је била и прва књига о рударском месту коју је финансијски помогло Министарство културе и информисања. Такође, књига је значајна и зато што се често поклања људима из Европске уније и страним инвеститорима и државницима који посећују Музеј угљарства. Такође много је и Рудничана у свету који су након промоције ову књигу раширили, да не будем скроман по целој Европи. Пошто сам увек на страни младих сматрам да ову књигу треба ажурирати и новим подацима.
Иако није живео у Равној Реци потрудио се да напише и књигу о њеној историји и мештанима. Листајући књигу видимо да је рецезент био професор и писац Драгослав Михајиловић који је својим књижевним делима прославио овај крај.
-Тешко је писати књигу, о месту где ниси живео, али сам успео. Та књига је такође отишла на све стране света. Морам да истакнем и једну занимљивост, да су у Сењском Руднику становници били углавном православци, а да се у Равној Реци сместио и један број католика, па је тридесетих година била изграђена и католичка црква. Такође после Октобарске револуције, овде се доселио и велики број Руса. Посебно бих поменуо породицу Коновкин, ја сам познавао ту породицу. Реч је о једном изузетном стручњаку - мерачу, који је цртао боље слободном руком, него што би то данас неко компјутером. Посебна ми је част, што је професор Михајиловић и поред многобројних обавеза пристао да буде рецезент књиге о месту, у коме је сместио своје ликове у романима.
У РЕСАВИ ТРЕБА ДА ИЗЛАЗЕ ЛОКАЛНЕ НОВИНЕ
Питали смо Стојадина и о томе да ли је важно да у локалној средини постоји јавно гласило.
- НАРАВНО ДА ЈЕ ВАЖНО. ЗАНИМЉИВО ЈЕ ДА ЈА КАД ОДЕМ ОВДЕ ДО БИБЛИОТЕКЕ ИЛИ СВИЛАЈНЦА И НАЂЕМ СТАРЕ НОВИНЕ КОЈЕ СУ ОВДЕ ИЗЛАЗИЛЕ ПРЕ ПОЛА ВЕКА, ТО ЈЕ ИЗВАНРЕДАН ОСЕЋАЈ. ТАКОЂЕ ЧОВЕК МОЖЕ ДА СЕ ПОДСЕТИ ИЛИ ДА САЗНА О НЕКИМ ДОГАЂАЈИМА КОЈИ СУ САМО ТУ ЗАПИСАНИ. ПОДРЖАВАМ ДА ЛОКАЛНА СРЕДИНА ТРЕБА ДА ИМА И РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈУ, АЛИ ДА СУ НАМ ВАЖНИ И ПИСАНИ МЕДИЈИ. ЗАТО И ЈА ОВО ДАНАС РАДИМ, ОСТАВЉАМ ТРАГ. СВЕ ШТО ЈЕ ЗАПИСАНО ДОГОДИЛО СЕ, ШТО НИЈЕ КАО ДА СЕ НИЈЕ НИ ЗБИЛО. СЛИКЕ БЛЕДЕ, АЛИ СЕ ВИДЕ.
Као неко ко је водио и учествовао у радним акцијама, Стојадин је добио многе награде, али посебно признање од другова бригадира, добио је на промоцији књиге коју је посветио бригадирима Горње Ресаве.
- Промоција је била изузетно посећена, дошло је преко 150 бригадира из свих крајева. Новинар Раде Милосављевић из Медвеђе специјално је због промоције књиге дошао из Швајцарске. Такође на тој промоцији омогућили смо да говоре бригадири који су учествовали у радним акцијама педесетих и шездесетих година. Важно је рећи и да је ово дело поред Деспотовца, имало и мању промоцију на Сусрету омладинских руководилаца Србије на Копаонику, где је о књизи говорио Светозар Миајиловић који је председник Савеза Фудбалског клуба Црвена звезда, који је дао своју рецензију као ранији омладински руководилац и бригадир.
Почетком године изашла је прва монографија о "Деспотовцу". Стојадин прича како је доживео комплименте на ову књигу, али и о томе колико је важна сарадња неколико људи, па и читаве општине.
-Књига је допринела да се Деспотовац, чешће помиње, не само овде већ и у свету. Највећи комплимент добио сам недавно на сусретима генерације у Крагујевцу, а упутио ми је Ђоко Стојчић, писац, амбасадор, који иза себе има велики број награда и књига. Видевши његову фотографију у књизи, направљену у време оснивања манифестације Дани српског духовног преображења, рекао је: "Ово је благо које сте ви поклонили Деспотовцу, и на овоме вам Деспотовац мора захвалити". Такође било је и других критика на неке ситне пропусте. Али се надам да ће нове генерације које буду ажурирали ово дело, све пропусте исправити. Књигу сам писао са сарадницима Драганом Стојадиновићем и Томицом Симићем, и могу да истакнем да без сарадње нема ни резултата. А све што се више људи отвори према вама као сакупљачу то је књига све богатија. Провера информације може да завара, ако нема веродостојног сећања. Такође морам и да апелујем на све да сачувају те записе од старијих генерације. Та сећања људи су веома важна, а некада и једини извор неког догађаја.
Стојадин је добитник великог број признања, одликовање друга Тита, заслуга за народ, највише признања Омладине Србије које је добијао као руководилац и бригадир, али му је најдржа последња награда, која је може се рећи и награда за животно дело, коју он доживљава и као признање свих Деспотовчана.
-Част ми је била да сам се наша у друштву културних стваралаца Републике Србије и дијаспоре, на свечаности поводом 60 година КПЗ Србије. Радује ме и признање које сам добио за допринос развијању културних делатности, за несебичан, предан и дуготрајан рад како пише у образложењу одлуке. Захваљујем се жирију који је проценио и препознао моје ангажовање на писању завичајних хроника. Признање доживљавам и као признање, мојој породици, Народној библиотеци "Ресавска школа" као издавачу и локалној самоуправи и свим привредним субјектима који су финансијску помагали да моје књиге дођу до читалаца. И на крају, ово признање доживаљавам и као признање свих горњоресаваца- ентузијаста који у слободно време пишу.
Поново смо се нашли у прелепом врту оазе Стојадина Томића. Време је да пријатан разговор приведемо крају. Међутим, остало је још неколико значајних питања. Између осталог и оно, шта Стојадин мисли шта данас недостаје Деспотовцу, у односу на оно време и каква је дана омладина.
-У културном погледу, најпре треба санирати Дом културе, који би омогућио да публика културно уздиже уз гостовања различитих позоришних и других уметника. Изложбени простор је изванредно решен. Потребно је формирати фолклорни ансамбл. Раније је свако село морало да има фолклорну, музичку и драмску секцију. Морам да похвалим и истакнем да се у Плажану већ трећу деценију организују Мајске аматерске позоришне свечаности, које су поникле са краја осамдесетих, када смо ми тражили да се на Сусретима села у такмичење уврсти и драмска секвенца или кратак скеч, за публику која то воли да гледа. Плажане је доследно и данас захваљујући тим почетницима, Слави Вулићу, Љиљи Богојевић, Милићу Никодијевићу и многим другима који и данас негују и организују те свечаности. Што се тиче младих, нажалост ништа им не иде у прилог. Много је образованих на бироу. У оно време није радио само онај који није желео, свуда је било места. Међутим, данас због незапослености млади губе вољу и да се ангажују у неким активностима. Нажалост, многи млади мисле и да све то иде партијском линијом, а то не би смело да буде, јер млади морају бити под једном капом и под једном организацијом, јер је омладина једна.
ОПШТИНА ИЗВАНРЕДНО ОРГАНИЗУЈЕ ДАНЕ СРПСКОГ ДУХОВНОГ ПРЕОБРАЖЕЊА
НИЈЕ ЗАБОРАВИО ДА ПОМЕНЕ НИ НАЈВАЖНИЈУ МАНИФЕСТАЦИЈУ У ДЕСПОТОВЦУ, А ДАО ЈЕ И ПРЕДЛОГ КАКО СЕ ОНА МОЖЕ ОБОГАТИТИ.
СМАТРАМ ДА ЈЕ ОВО ЈЕДНА ИЗВАНРЕДНА И ЛЕПО ОСМИШЉЕНА МАНИФЕСТАЦИЈА КОЈА И ДУГО ТРАЈЕ. РАНИЈЕ ЈЕ ПРОГРАМ БИО КВАЛИТЕТАН, АЛИ И САДА ЈЕ ДОБАР. ЈЕДИНО ШТО БИ МОЖДА ТРЕБАЛО ДОДАТИ, ЈЕСТЕ И ТО ДА СЕ ДЕО СРЕДСТАВА ОД МАНИФЕСТАЦИЈЕ, ИАКО ТО НИЈЕ МНОГО, ИЗДВОЈИ ЗА СТВАРАЊЕ НЕКОГ ПОТРЕБНОГ ОБЈЕКТА ИЛИ СТАЗЕ, КОЈА ЋЕ НАМ ОСТАТИ НАКОН МАНИФЕСТАЦИЈЕ И ПОДСЕЋАТИ НА ЊУ.
Стојадин више не размишља о писању нових монографија сматрајући да то треба да преузму млађи, али открива једну идеју коју ће можда реализовати у блиској будућности.
-Можда ћу Горњој Ресави поклонити једну књигу у којој ће бити заступљена сва села наше општине, са најосновнијим подацима на 20 страница, да то буде једна енциклопедија о сваком селу. Питање је да ли ће бити услова да и друга села успеју да добију монографије. Такође ту су и обичаји, занимају ме влашки мотиви, посебно Бељајка и Дуtово и желим да на наше језик прикажем како они доживљвају обичаје. Али не могу ништа да обећам, време ће показати.
Стојадин се врло брзо вратио својој делатност, а ми смо наставили пут даље, срећни што имамо част да представимо једног скромног човека, патриоту који је свој живот посветио завичају и који је за своје дело добио признање. Како је и сам рекао највеће му је признање што ће будуће генерације и нараштаји упознавати Горњу Ресаву кроз тачне податке и сећања које је вешто прикупио публициста Стојадин Томић.
М.МИРКОВИЋ/ фото: С.Томић/ КЗС
Коментари
Постави коментар