НЕМАЊА РАДИВОЈЕВИЋ - ОД ДЕТИЊСТВА НА ПОЗОРИШНИМ ДАСКАМА КОЈЕ МУ И ДАНАС ЗНАЧЕ!

Фото:Фестивал Лозница, фејсбук

Театар "Ресава" из Деспотовца који постоји више од две деценије и без обзира на услове у којима ствара даје одличне резултате, изнедрио је и велики број младих глумаца. Неки од њих наставили су даље и одавно више нису чланови театра из ког су поникли. Један од њих који је остао упркос свему и допринео да театар настави да живи и није одустао, наставио је да заједно са Мирољубом Ивановићем доприноси раду позоришта је Немања Радивојевић.
Повод за разговор са њим је посвећеност театру у Ресави, али и награда публике за глумца вечери коју је недавно добио на фестивалу у Лозници, за улогу Виће у представи "Сумљиво лице".

Разговор о његовим првим глумачким корацима започели смо симболично, испред Центра за културу. 

"Мој отац Горан један је од првих чланова театра "Ресава", па сам тако још као врло мали, дошао у сусрет са "даскама које живот значе"и ето, дан данас значе. Увек сам као клинац замишљао себе док сам гледао одрасле у тим невероватним улогама. Године 2003. постао сам члан дечијег ансамбла театра "Ресава". Тада је Мирољуб Ивановић популарни Чика Креза окупљао децу, а редитељ је био искусни и тада за нас клинце "опаки" Миодраг Јуришић од кога се много могло научити. Моја прва представа је била "Робин Худ". У тој екипи био је и невероватни Пеђа Марјановић, који је касније уписао и завршио академију у Новом Саду", прича Немања о почецима и додаје да је и данас члан овог театра.

На питање да ли се сећа како је превазишао страх од јавног наступа, Немања одговара да је вероватно било страха, али да "цео амбијент и рад са децом у нашем позоришту баш чини да се то смањи на минимум ,тако да ако не могу да се сетим треме из тог периода, закључујем да је педагошки од стране редитеља био урађен и више него добар посао".

Разговор је текао пријатно, па смо решили и да прошетамо кроз Деспотовац. Зауставили смо се испред степеништа библиотеке "Ресавске школе", као да смо знали, јер је и моје питање симболично било везано за неке драмске ликове из књига које су смештене у најстаријој културној установи у Деспотовцу. 

"Не знам тачан број представа јер је било доста њих и са децом и са одраслима. Врло је незгодно одабрати једну улогу, јер свакој поклониш један део себе када правиш лик или размишљаш о њему. Ето, рекао бих да ми је лик Крсмана у представи "Камен за под главу" остао најупечатљивији јер је та прича врло тамна и тешка и сви њени ликови крију неко страдање човека, па тако и Крсман.Мислим да је ту било највише посла", прича он.

Када гледамо глумце у позоришту као лаици, чини нам се да је све тако лако, просто научено, заборављамо да предстоји велики рад и вештина.

"Позоришна представа је жива ствар и када се рефлектори упале престају све каликулације. Импровизација је свеприсутна и неопходна како у позоришту тако и животу", каже Немања, слушам са пажњом и сетих се неких цитата о позоришту. 

Разговор је настављен у градском парку, највише због овог априлског сунца које пржи. Сунце, симболика злата, подсетила ме је да започнемо причу о наградама. Немања је за сада као сатисфакцију за свој глумачки рад добио две, обе у Лозници. 

"Прву сам добио 2016. године за најбољу епизодну улогу фестивала и ове године за глумца вечери", прича он. 

Наставили смо да ходамо ка Тргу Деспота Стефана Лазаревића, успут Немања ми је испричао причу, зашто верује и зашто је остао члан овог Деспотовачког театра?

"Једна ствар је сигурна, да није чика Крезе, највероватније свега овога не би ни било у окваквом облику у каквом је данас. Он је човек који као магнет привлачи идеје и спроводи их у дело. Чика Креза је на својим плећима одржао овај театар у најтежим годинама за Србе и културу, до данас. Од њега сам много научио, јер је лако радити ствари које може да ти покаже прави мајстор. Надам се да ће још много година радити са децом, јер је он дечије позориште довео до врха трновитим путем. Свакако било је у све то укључено много људи, али када причамо о позоришту у нашим крајевима Мирољуб Ивановић Креза је име у самом врху приче о стварима "иза завесе", каже Немања одговарајући на наше питање.

Велику улогу у овом позоришту игра и добра сарадња редитеља и глумаца, Немања је играо у свим представама које је у Деспотовцу режирао Милан Вељковић, па је тако и последња награда освојена за улогу у представи овог редитеља.

"Пре свега Милан Вељковић је мој велики пријатељ и брат. Игром случаја десило се да смо играли његову дипломску представу "Џепови пуни камења" и да сам имао прилику да га боље упознам. Свакако он је ЧОВЕК-ФАЗОН, који у свему види уметност и позориште. Он је у театар донео свеже идеје и одлучност да се спроведу, а и наишао на добру екипу глумаца који су деценијама активни, и ето нас!", занимљиво казује Немања. 

Сасвим спонтано, последња питања за крај овог интервјуа постављам испред споменика светог Деспота српског Стефана Лазаревића. Причамо о опстанку позоришта код нас.

ФОТО:Д.ЈЕВРЕМОВИЋ-СУЗИ

"Позориште је одраз друштва и оно као такво говори о нама самима. Деспотовац је расадник талената што се тога тиче. Тешки услови за рад нису само у позоришту данас, него у свим уметничким правцима. Али победа је "слађа", ако је извојевана тешко", прича Немања а изнад главе се од сунца засија Деспотов мач. Да ли га је то понело или не, устаде и рече нешто што млади глумци и сви други који лако одустају од свега треба да упамте:

"Порука коју бих волео да пошаљем свима је "Ни највећа тама на свету не може победити светлост једне мале свеће", рече Немања, као да из њега говоре сви упорни ликови које је играо, као да је на овом априлском сунцу у центру из њега проговорио сам Деспот, чијим стопама газе и млади глумци и сви други ентузијасти Горње Ресаве.

ФОТО: Приватна архива