СТВАРАЛАШТВО/ПРОЗА

ХРОМИ ВУК

Спустили се тамни облаци над Јухором па киша сипи већ пола дана. Обронци планина који се виде кад је сунчано обавијени су кишном завесом, која притиска и топи земљу која данима беше без капи воде. Спарина која се подиже дави и гуши становнике шуме, па се повлаче у своје хладне јазбине. Перун шара небо муњама обасјавајући крошње дрвећа, и терајући их да по дану изгледају сабласно. Птице су се повукле и утихнуле па је шума мирна, без звука, обавијена неком злослутном тишином. Мајске латице цвећа се шћућуриле и чекају да облак одлута даље, тражећи нове шуме које ће поквасити. Дрхте од олујног ветра који их повија а оне се као какве звери боре да их не ишчупа из корена. 

Мала колиба смештена на самом рубу шуме, некако се утопила уз саме гране храстова који су се надвијали над њом. Сазидана од камења из потока који недалеко протиче, и тешких храстових дебла, оличиње је праве шумске кућице у коју би могла стати омања породица. Али, човек који живи овде беше самотњак већ годинама. Није он рођен у овој дивљини, нити је увек био сам. Некако је спонтано долазио викендима, када уграби времена за себе. На породичним ручковима и прославама са пријатељима се осећао као отуђеник, као да су му из срца ишчупали део природе када су из села у подножју Јухора решили да се преселе у велеград. Пошао је тако давно трбухом за крухом, што би народ рекао, али је опет сваког викенда прелазио аутомобилом више од сто километара не би ли се нашао на својој земљи, у кућици коју су његови преци саградили. Године ратова и битака су прошле али је кућа и даље стајала, негде негде оштећена. Све је то он марљиво поправљао и правио да место буде што угодније за њега, коме је то био бег од градске вреве и прашине. 

Често је седео на прагу, сам, замишљен и загледан у даљину, пушећи дуван из дедине луле. Замишљао је у својој глави како пред њим играју виле, око лесника који омађијају све својим чаробним мелодијама, да би само једним облаком дима, рапрштио такве мисли, и одлутао до врха Јухора на коме орлоглави слећу и доносе храну за младе, који их верно чекају у својим гнездима. Целог живота је слушао приче о томе, и ако је имао велику машту никада му се није остварила жеља да види неко од тих чудноватих створења која настањују српске шуме. 

Решио је тако да остави све и да се пресели у ту малу колибу. Када су почели проблеми са женом и када је поудавао кћери, покупио је своје ствари и кренуо. Неколико прашњавих кофера скинутих са тавана, испунио је одећом, књигама и празним свескама. Пре подне је спремао ручак, пецао, сакупљао дрва, а поподне би читао или писао. А волео је руске књижевнике. Читао је и по неколико пута славна дела Чехова, Достојевског... 

Када би узео да пише, писао би о вилама, шумама, логорским ватрама, напуштеним створењима од којих су сви дигли руке не би ли градили њихове фабрике, градове, хале и погоне. Писао је и о лепим женама које су му фалиле у тренуцима самоће, али је те белешке крио и сам од себе. Као да се стиди од својих нагона, скривао их је у поду, испод трошних дасака, да не би укаљао ово дивно место у природи. 

Киша се повукла и облаци однеше лоше време негде даље, осављајући мокру земљу и повијене гране дрвећа. На вратима колибе се промоли седа глава човека обученог у летњу белу кошуљу и сиве панталоне. Босоног је газио по хладној блатњавој земљи. Запутио се у малу башту иза куће не би ли сакупио пужеве и глисте. Пужеве да му не једу поврће које је марљиво обрађивао, а глисте за пецање на Морави. Мирис земље после кише му је отварао чула, па кад је обавио посао у башти, уместо да настави са својом рутином и да чита, он реши да продужи ка шуми. 

Шетао је тако босоног, вешто прескакајући гране као да је свакој знао место на коме се повила и сломила. Мирис мокре храстовине му је испуњавао ноздрве. Кроз шуштање крошања му се причини да чује завијање вука. Срце му затрепери на тренутак као лептир кад полети, али се убрзо примири. Надао се да ће чуди још који пут, али се вук није више оглашавао. Корачао је још дуго препуштен својим мислима. Заштићен крошњама, прође велики део шуме и изби на једну чистину, потпуно непознату. Настави према стенама, на којима су се налазили остаци Келтских утврђења из давнина, сада већ препуштени духу времена, и обрасли маховином. Седе на један камен да се одмори, када му срце поново заигра у грудима, одговарајући на завијање вука. 

Негде је у близини, помисли. Када се завијање понови, он се придиже са камена, па се упути у смеру одакле је завијање долазило. Прилазио је опрезно, дивље звери су опасне, али у завијању је осећао неку тегобу, као да је вук баш њега дозивао. Виде на једном мањем узвишењу животињу како стоји и осматра, њушећи ваздух. Сигуран да је могао још далеко да га намирише, човек настави према вуку, и кад беше на опасној раздаљини, застаде. Вук окрену главу ка њему, и погледа га па крену према њему, храмајући. Није режао, није ни деловао као да жели да нападне, већ је као пас питомо дошао до човека и сео му пред ноге. Човек подиже дрхтаву руку и помилова га по глави. Видело се да је стар. Рањени вук је обично опасан, али овај је лежао мирно поред њега и тешко дисао. Задња нога му је обилно крварила.

Скину чутурицу са појаса и са страхом му посипа љуту ракију преко ране. Вук се трже, и зажмури, а човек поцепа своју белу кошуљу и обави му око ране. Крварење још мало потраја па се заустави. Оде да потражи мало воде, и нађе један поток па напуни чутуру у којој претходно беше ракија. Напуни је и донесе до хромок вука. Трудио се да подигне главу, жеђ је надјачавала сваку бол. Човек је седео поред њега и миловао му главу, скоро целе ноћи. Заложио је ватру, да би се огрејали. Није марио за то што је колиба незаштићена, ко би је овде у овој дивљини нашао. 

Пред зору вук отвори очи и захвално погледа у човека. Придиже се у седећи положај. Звезде су се полако повлачиле уступајући место сунцу. Густа магла је обавијала планину. Човек хтеде да напоји вука још једаред, али чутурица беше празна па оде поново до потока. Када се вратио, поред ватре није седео вук, већ мушкарац огрнут вучјим кожухом. Стресао се. Да ли га то очи варају од неспавања или је природа решила да се поиграва са његовом жељом да види натприродно. 

Као да је све нормално приђе и седе покрај њега. Пружи му чутурицу, вучји човек је прихвати руком и добро отпи из ње. Нога му беше обавијена кошуљом. Био је сигуран да се нешто чудно догађа. Глава му је била скривена вучјим калпаком, па није могао да му види лик.

- Немој да се плашиш, рече храпавим гласом. Хвала ти што си ми помогао. Срби су вучји народ. Могу да узму облик вука кад год пожеле.

- Како је то могуће? 

- Сваки човек је то могао. Само, многи су се отуђили од природе, па су та својства заменили златом и сребром, овоземаљским радостима. Нисам те џабе дозивао да ми помогнеш. Лутам већ неко време овом планином. Знам и за твоју колибу на другој страни шуме. Исто тако знам да си оставио све и дошао да живиш овде сам, одвојен од свих. Без веза са спољним светом. 

- Склонио сам се. Нисам могао да поднесем више лицемерје људи, њихову похлепу и грехе. Нисам могао да гледам како ми жена одлази са другим човеком, зато што јој сметам кад ухватим књиге у руке. Нисам могао себи да опростим што нисам отишао родитељима на сахрану, јер сам био у иностранству. Превише терета моја душа носи, да би живела међу таквим светом. Зато сам се осамио, побегао од свих. Нисам могао да гледам како се ћерке удају за богаташе слушајући моју бившу жену, знајући да ће кроз живот само трпети малтретирања од њих, и да ће живети у свету без љубави. Боље ми је овде.

- Да ли некада пожелиш да се вратиш? упита хроми старац.

- Не. У почетку ми је било тешко да се навикнем на тишину, али онда сам се препустио и почео да слуша мелодију шуме, потока, планине, предака који су овде живели. Некад се препустим књигама па ми мисли одлутају у далеке земље. Некад и сам пишем.

- Тешко је наићи на човека са тако великим срцем. Ретко ко би пришао рањеном вуку да помогне. Сви се плаше, верују да смо ми некакве звери, а не желе да схвате колико су повезани са нама. Да ли је већа звер она у планини која убија да би се прехранила и одржава равнотежу у природи, или онај који свирепо убија по велеградима из себичлука и сопственог задовољства? Да ли је грешан онај који ходи планином и осећа да је на свом тлу, или онај који отима од својих најближих не би ли се обогатио? Тешки су људи. И ја сам делом човек, и целог живота покушавам да схватим. Има неке ствари које нам људска природа не дозвољава да разумемо, а опет има тако и животињских нагона који нас вуку својим прецима и природи. Питање је шта ће превагнути на тој вечној ваги.

- Нико данас не гледа како ће спречити неко зло. Само чине и себи и другима краткотрајне ужитке, верујући да ће и после свих крађа, злочина, убијања, политичких малверзација спремно стати кад куцне час пред Господа.

- Они који су се накрали живе лепо. Имају пара, и не хају за опрост Божји. Њихови греси су толики да их ни једна вага не би измерила. Све су то наопаки људи. 

- После се питају зашто сам се отуђио и дошао међу ова напуштена стабла, међу ове ливаде, шуме и потоке. Зато што како време пролази све мање размишљам о њима. Све мање се бринем за оне који неће ни сами да се побрину за себе. Ако је њима лепо тако, нек наставе. Мени је овако лепше, засигурно.

- Мучи ли те још нешто добри човече? Видим велику тугу која те притиска, а никако о њој да ми испричаш.

- Годинама сам ћутао. Хтео сам да то потиснем, да заборавим. Али не могу. Себи никада не могу да опростим што сам отишао у бели свет, да учим и радим, да постанем неко и нешто. Не могу да опростим себи што нисам дошао када су ми јавили да су ми родитељи погинули. Тамо сам био под туторством једног профосора на Бечком универзитету. Другачији је то свет. Потребни су папири, пасош, новац. Време. То сам најмање имао. По нашим обичајима су хтели да их сахране сутрадан, а нисам могао да стигнем. Све бих на свету дао да још једном видим мајку и оца. Мирно бих могао да сачекам крај у овој дивљини. 

Рањени човек отпи још воде из чутурице, па проговори.

- И ја сам се посветио планини, али се нисам отуђио од народа. Помаже колико могу. Услишићу ти жељу. Као захвалност што си ми помогао и извидао рану. Знам како се осећаш.

Подиже руке и скину са главе вучји калпак због којег му се није видело лице. Лице старца поприми обличје човека који га је створио. Отац саммотњака је стајао пред њим. Био је збуњен. Срце му је лупало као махнито, када из шуме изађе његова мајка. Грлили су се дуго и плакали. 

Цео дан су провели у разговору. На обронцима планине сунце је просипало своје последње зраке за тај дан. Вук се врати у свој животињски облик, а мајка ишчезе са првим мраком. Климну главом окрену се и не ослањајући се на рањену ногу оде на једну страну. Човек који је опет остао сам крену према колиби. 

Само су месец и звезде били сведоци човеку који иде кроз шуму и гласно плаче...

    Приче је објављена и у групи Словенска машта!

                   Аутор: Милена Стојановић , Параћин