Пређи на главни садржај

ОД НАШИХ ДОПИСНИКА/КОЛУМНА

Аутор


ЦЕНИ ЖИВОТ! 
СВЕТЛО НА КРАЈУ ТУНЕЛА ИПАК ПОСТОЈИ...
Сви ми проживљавамо лепе и ружне тренутке у животу. Као тинејџери, мислимо да смо одрасли, имамо другачији поглед на свет. Свако од нас их различито доживњава. Међутим, сви пролазимо кроз сличне ствари. Пубертет, свађе са родитељима, пријатељима, другачија мишљења, различити ставови, па и неизоставне оцене, утичу на нас и на наше расположење. Разочарамо се зато што не можемо да урадимо нешто, нисмо добри у неком спорту, па нисмо сви исти, сваком иде нешто у животу, само то мора да пронађе. Проблем је у томе најчешће, што се не трудимо довољно, неке ствари могу да се испуне само трудом.
flickr.com

Неколицини долазе мисли да их нико не жели, не воли, да не припадају ту, да су сувишни, па желе да окончају свој живот. Нико не гледа свет другим очима, шта ако то, као и у већини случајева није истина? Кад нам дође таква "безизлазна" ситуација ми не гледамо друге... Увек постоји неко коме ћемо да недостајемо! Колико пролазника сретнемо у току дана, не знамо ништа о њима, али опет, они су нам и тим проласком испунили дан.
flickr.com
Људи без руку, без ногу, слепи... покушавају, боре се за живот. Намећу себи веће циљеве од нас који смо способнији за то. Када то видим, ја се запитам да ли се све дешава са неким разлогом?Пролазимо кроз ружне ствари, а на крају тунела нас чекају неке лепше... Да, светлост на крају тунела дефинитивно постоји, ми смо можемо да је видимо, ако мислимо оптимистично и ако је тражимо дубоко  у срцу и души, видећемо је, сигурно!
Светлост на крају тунела дефинитивно постоји, само је треба наћи, није далеко, ту је у нама!


                                                      Тамара Радојковић
Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

НА ДАНАШЊИ ДАН : ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НЕСРЕЋЕ У ЈАМИ "СТРМОСТЕН"!

Аутор
Рударство то мукотрпно занимање које вековима храни Ресавске породице, ризично је и непредвидљиво. Знали су то, али можда нису довољно веровали и рудари који су 21.04. 1984. последњи пут сишли у јаму "Стрмостен" из које се више нажалост никад нису вратили. Сваке године покрај подигнутог споменика руководство, камарати и породица полажу венце у знак сећања. НАША КОМУНА, 1984. Тог дана у јами "Стрмостен" у Водни, погинуло је више од 30 рудара. Југославија се тада дигла на ноге, пристизали су телеграми саучешћа породицама, отворен је жиро рачун за помоћ породицама погинулих, али и први литерарни радови којима се исказивала туга за великим губитком,несреће какве дуго Ресавци нису видели. То је укратко и резиме онога што је у посебном броју објавио Деспотовачки лист "Наша комуна".  Тамо се налазе подаци о томе како се експлозија догодила, као и шта је константовао лекар . НАША КОМУНА,1984. Реалистични догађај из јаме, о
Постави коментар
Прикажи све

ЈАВОРЦИ ОТВОРИЛИ СЕЗОНУ НАСТУПОМ У РУДОВЦИМА

Аутор
Чланови КУД-а "Јавор" из Сладаје, отворили су фолклорну сезону наступом у Рудовцима код Лазаревца. По речима уметничког руководиоца овог ансамбла Јасне Димитријевић, сарадња са овим ансамблом траје неколико година. "Упознали смо се у Несебару на летовању, ово је други пут како смо њихово гости. Ми смо се представили играма из Баната, Лесковца, Шумадије и влашким играма, а домаћини "Рудар" извели су игре из Србије. Нишаву, тројно, Македонију и јантру. После концерта приређена је журка са прелепим дружењем, прича Јасна о наступу којим су отворили фолклорну сезону Сладајци су напорно радили током целе зиме, одржавајући сваког викенда пробе фолклора. Прошла година кажу била је успешна. "Прошла година је била више него успешна, имали смо преко 30 наступа, освојили смо прву награду у Сврљигу за изворне игре као и награду за свеукупне победнике, круна нашег успеха је учешће на Међународном витешком фестивалу "Јуст оут" у Деспотовцу", при
Постави коментар
Прикажи све

ПРОШЛО ЈЕ 13 ГОДИНА ОД СМРТИ ВОЈИСЛАВА ЈАКИЋА: ЧУДНОВАТИ СЛИКАР И ВАЈАР МАЛЕ ВАРОШИ!

Аутор
"Живот је исувише кратак; штета га је протраћити на спавање" , говорио је самоуки сликар и вајар Војислав Јакић Воја свом пријатељу чувеном сликару, писцу и новинару Моми Капору. Чињеница да је неко посегнуо чак из Београда да се у Деспотовцу диви уметности једног особењака указује да је реч о великом уметнику, кога ни после 13 година, Деспотовчани нису заборавили, као ни многобројне галерије и музеји у којима су изложена Јакићева дела. За Јакића се чуло до Америке, он је био поп- артиста у Србији, пре него што се овај правац појавио у Америци и добио своју дефиницију. А ко је он заправо ? БЕЗ НАЗИВА , 2002. /ФОТО: МУЗЕЈ НАИВНЕ И МАРГИНАЛНЕ УМЕТНОСТИ ЈАГОДИНА На ово питање одговор можемо пронаћу у недавно објављеној монографији   Деспотовац Стојадина Томића. Воја Јакић је рођен 1932. године у Македонији. Био је син свештеника Ђорђа, а у Деспотовац су дошли у раном Јакићевом детињству. Од 1952- 1957. Јакић је у Београду похађао школу цртања и вајања код чувеног Ра
Постави коментар
Прикажи све