Пређи на главни садржај

СТВАРАЛАШТВО






ЖАР У ПЕПЕЛУ



Јесење сунце тек je обасјало Родоживље. Један мушкарац убрзано иде ка сеоској школи, док други мете испред улазних врата.
Одмори мало Гуте, уморићеш душу шпицловску!
Ооо, куде си бре, Учо, стари ненајешнику!
Ево ме, враћам се из земље `обећане`.
А, убаве ли су црнкиње?
Убаве-неубаве, ја сам могао само да их гледам.
А ја сам мислија ће си постанеш амерички призетко.
Е, прошло је моје време за те ствари, ја сам сува дреновина.....А ти?! Ћути! Насмејао се цреп на грне.
Неје за друго, много си се забавија. Мислија сам заборавија си на школу.
Нисам ја никада закаснио за ових 38 година, па нећу ни последње године.
Па за кво се забави?
Како што? Ћерку нисам видео десет година, сина седам, а унуке сам видео први пут. Сад, бар, могу да умрем на миру. Мила, најстарија унука од ћерке, има седам, Јован исто од ћерке, има четри и од сина имам унука Џорџа од две године. Знаш, син ми се оженио Американком, па му она све наређује......Ма, нека су само живи и здрави.
А они ће долазе ли куде нас?
Не верујем. И син и ћерка су се претворили  у долар. Кажу ми да је лакше да мени плате карту него они да долазе. Не пате они за завичај - немају времена. Кад би их покојна мајка чула, преврнула би се у гробу.
Добро је, мој Учо.
Које црно добро? Одродиће ми се унуци, па неће знати ни ко су, ни одакле су.
То јес`. Ал` ти си бар имаш унуци. А ја? Имам сина четерес године, а неје се женија и неће се ни жени. А неје крив! Кво он мож к`д девојке  неће у село. И моје си дете завршило школе к`о твоја деца, ал` не мож да живи у пропалу државу. Отишеја би с`г било куде. К`д је могаја - ја му не дадо и с`г ћу си га гледам ко скапује... А и ратови га потикаше. И ти си знаш. Ја несам умеја да мунем паре к`д је требало и куде је требало. И све си њег викају на војне вежбе.....Боље, мој Учо, да желиш деца нег да ги жалиш.
Гуте, Гуте, сви се ми тешимо. Колико је само таквих судбина у овом Родоживљу..... Него да променимо тему. Зашто Ненад већ не долази у школу?
Куј га знаје? Мож се успавало дете? Мож је забравило да почиње школа?
Како да заборави? Добро, ако је он и заборавио, не може отац, не може баба.
Баба излапела, татко се занеја с`с своју работу. А мож се дете забавило, па ће дође. Ће причекамо, ако га нема ће га викамо јутре. Ми на овој једно дете мора да угодимо.
Добро, доћи ће. Реци ми, шта се све збило док сам био у иностранству?
-    Кво се десило, само је Цају Душмана утепаја гром.
-    Када је то било?!
-    Има дваес д`ни. Не знам ни ја какој се тоj десило, само сам чуја.
-    Има Бога - има! Да није он са онима из општине био против нас, данас би све било другачије. Нису струју хтели да уведу селу. Украли су нам паре што смо скупили за пут. А када се иселила омладина, онда су нам све дали.
-    Неје ни он све кабат. Држава си је водила такву политику. Направише сиротињу у град, а земљу нема куј да работи.
-    Е мој Гуте! Сећам се када сам дошао.Пре 40 година, ово је било богато село. Школа је тада имала око 400 ђака. А сад?! Коме ће ова лепа земља да остане? А да је ово у некој нормалној држави…
Њихов разговор прекину једна задихана старица.
Добро јутро, Стано!
Далеко од добро, мој Учо.
Шта је било?
Гуте, дај ми једну чашу воду да се поврнем! А и вам мож ће треба.
Говори Стано, ако бога знаш!
Несрећа голема! Леле Бошке, голема несрећа! Решија ђаво да ни затре!
Море казуј Стано, кво је било! Казуј, мори!
Нека добијa температуру пре три д`ни. Давамо му лекови, ал` ич не помага. Татко му викаја доктори, а они не мож да дођу, јер неје вторник. А он човек које ће? Видеја температура не слази, а они не до`оде и реши да га вози с`с кола. И он ти прексиноћке, по онуј кишу, кренуја за варош. А киша, не да пада,  расипује се. А планина си је планина! Тешко си је за вожење. И  дaнаске  к`д  видо доктори, казаше ми да су ги нашли у Мурџину долину, ал` несу могли да им помогну.......Такој ти остадосмо и без з`дњо дете. На баба Цонку не смем ништа ни да казујем и не знам кво ћу викам.
Било шта да кажеш све је џаба. Тешко је народу без државе, али још је теже држави без народа. 

                                           САША СТАНКОВИЋ

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИНТЕРВЈУ СТОЈАДИН ТОМИЋ: НЕУМОРНИ ИСТРАЖИВАЧ ЗАВИЧАЈНЕ ГРАЂЕ

 НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ СТОЈАДИНА ТОМИЋА Прошле године негде на јесен шетајући поред сеоске цркве Свете Петке у Плажану затекли смо публицисту Стојадина Томића из Деспотовца, како фотографише цркву из више углова, након поздрављања открио нам је да припрема нову књигу о црквама и манастирима у Горњој Ресави, која ће бити капитално дело. Након његових речи присетили смо се да смо на Спасовдан слушали много о публикацији коју је урадио за цркву у Медвеђи поводом век и по њеног постојања. О томе шта се у књизи налази и шта ћемо пронаћи у новој књизи коју припрема Стојадин нам је радо открио, а ми смо знатижељно слушали и упијали сваку реч док је сунце последњим зрацима грејало лим на Плажанском храму.  Одакле идеја и зашто сте написали публикацију о цркви у Медвеђи? У време док сам прикупљао податке за нову публикацију о црквама и манастирима у Горњој Ресави, приликом посете цркви у Медвеђи, свештеник Миливоје Јанковић ме је замолио да поводом 150 година постојања овог храма за Спасовд...

"МЕДВЕЂА НА ДЛАНУ" САБОР ОКУПИО ФОЛКЛОРЦЕ ИЗ ТРИ МЕДВЕЂЕ

  У Медвеђи код Деспотовца одржан је фолклорни сабор „Медвеђа на длану“ у организацији КУД-а „Светозар Марковић“. Окупили су се фолклорци из Сладаје, Стењевца, Четережа као и из две братске Медвеђе, Градски хор Центра за културу у Деспотовцу и вокални солиста на саксофону Стефан Дугалић из Глоговца.  Након свечаног дефилеа кроз село, одржано је надметање у народним играма попут грижења јабуке, ношења јаја у кашики и круњења кукуруза. У току вечери приказан је богат фолклорно – музички програм, а у такмичњу за најлепши пар проглашени су брат и сестра Димитријевић из Сладаје. „ Ми смо презадовољни манифестацијом којој је присуствовао велики број учесника и посетилаца, а следеће године планирамо да сабор подигнемо на виши ниво “, каже Саша Николић, председник и уметнички руководилац сеоског ансамбла основаног пре више од седам деценија, чији чланови и данас поносно чувају игру предака и саборовање. Фото:приватна архива  

НА ДАНАШЊИ ДАН : ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НЕСРЕЋЕ У ЈАМИ "СТРМОСТЕН"!

Рударство то мукотрпно занимање које вековима храни Ресавске породице, ризично је и непредвидљиво. Знали су то, али можда нису довољно веровали и рудари који су 21.04. 1984. последњи пут сишли у јаму "Стрмостен" из које се више нажалост никад нису вратили. Сваке године покрај подигнутог споменика руководство, камарати и породица полажу венце у знак сећања. НАША КОМУНА, 1984. Тог дана у јами "Стрмостен" у Водни, погинуло је више од 30 рудара. Југославија се тада дигла на ноге, пристизали су телеграми саучешћа породицама, отворен је жиро рачун за помоћ породицама погинулих, али и први литерарни радови којима се исказивала туга за великим губитком,несреће какве дуго Ресавци нису видели. То је укратко и резиме онога што је у посебном броју објавио Деспотовачки лист "Наша комуна".  Тамо се налазе подаци о томе како се експлозија догодила, као и шта је константовао лекар . НАША КОМУНА,1984. Реалистични догађај из јаме, о...