ЖАР У ПЕПЕЛУ
Јесење сунце тек je обасјало Родоживље. Један мушкарац убрзано иде ка сеоској школи, док други мете испред улазних врата.
- Одмори мало Гуте, уморићеш душу шпицловску!
- Ооо, куде си бре, Учо, стари ненајешнику!
- Ево ме, враћам се из земље `обећане`.
- А, убаве ли су црнкиње?
- Убаве-неубаве, ја сам могао само да их гледам.
- А ја сам мислија ће си постанеш амерички призетко.
- Е, прошло је моје време за те ствари, ја сам сува дреновина.....А ти?! Ћути! Насмејао се цреп на грне.
- Неје за друго, много си се забавија. Мислија сам заборавија си на школу.
- Нисам ја никада закаснио за ових 38 година, па нећу ни последње године.
- Па за кво се забави?
- Како што? Ћерку нисам видео десет година, сина седам, а унуке сам видео први пут. Сад, бар, могу да умрем на миру. Мила, најстарија унука од ћерке, има седам, Јован исто од ћерке, има четри и од сина имам унука Џорџа од две године. Знаш, син ми се оженио Американком, па му она све наређује......Ма, нека су само живи и здрави.
- А они ће долазе ли куде нас?
- Не верујем. И син и ћерка су се претворили у долар. Кажу ми да је лакше да мени плате карту него они да долазе. Не пате они за завичај - немају времена. Кад би их покојна мајка чула, преврнула би се у гробу.
- Добро је, мој Учо.
- Које црно добро? Одродиће ми се унуци, па неће знати ни ко су, ни одакле су.
- То јес`. Ал` ти си бар имаш унуци. А ја? Имам сина четерес године, а неје се женија и неће се ни жени. А неје крив! Кво он мож к`д девојке неће у село. И моје си дете завршило школе к`о твоја деца, ал` не мож да живи у пропалу државу. Отишеја би с`г било куде. К`д је могаја - ја му не дадо и с`г ћу си га гледам ко скапује... А и ратови га потикаше. И ти си знаш. Ја несам умеја да мунем паре к`д је требало и куде је требало. И све си њег викају на војне вежбе.....Боље, мој Учо, да желиш деца нег да ги жалиш.
- Гуте, Гуте, сви се ми тешимо. Колико је само таквих судбина у овом Родоживљу..... Него да променимо тему. Зашто Ненад већ не долази у школу?
- Куј га знаје? Мож се успавало дете? Мож је забравило да почиње школа?
- Како да заборави? Добро, ако је он и заборавио, не може отац, не може баба.
- Баба излапела, татко се занеја с`с своју работу. А мож се дете забавило, па ће дође. Ће причекамо, ако га нема ће га викамо јутре. Ми на овој једно дете мора да угодимо.
- Добро, доћи ће. Реци ми, шта се све збило док сам био у иностранству?
- Кво се десило, само је Цају Душмана утепаја гром.
- Када је то било?!
- Има дваес д`ни. Не знам ни ја какој се тоj десило, само сам чуја.
- Има Бога - има! Да није он са онима из општине био против нас, данас би све било другачије. Нису струју хтели да уведу селу. Украли су нам паре што смо скупили за пут. А када се иселила омладина, онда су нам све дали.
- Неје ни он све кабат. Држава си је водила такву политику. Направише сиротињу у град, а земљу нема куј да работи.
- Е мој Гуте! Сећам се када сам дошао.Пре 40 година, ово је било богато село. Школа је тада имала око 400 ђака. А сад?! Коме ће ова лепа земља да остане? А да је ово у некој нормалној држави…
Њихов разговор прекину једна задихана старица.
- Добро јутро, Стано!
- Далеко од добро, мој Учо.
- Шта је било?
- Гуте, дај ми једну чашу воду да се поврнем! А и вам мож ће треба.
- Говори Стано, ако бога знаш!
- Несрећа голема! Леле Бошке, голема несрећа! Решија ђаво да ни затре!
- Море казуј Стано, кво је било! Казуј, мори!
- Нека добијa температуру пре три д`ни. Давамо му лекови, ал` ич не помага. Татко му викаја доктори, а они не мож да дођу, јер неје вторник. А он човек које ће? Видеја температура не слази, а они не до`оде и реши да га вози с`с кола. И он ти прексиноћке, по онуј кишу, кренуја за варош. А киша, не да пада, расипује се. А планина си је планина! Тешко си је за вожење. И дaнаске к`д видо доктори, казаше ми да су ги нашли у Мурџину долину, ал` несу могли да им помогну.......Такој ти остадосмо и без з`дњо дете. На баба Цонку не смем ништа ни да казујем и не знам кво ћу викам.
- Било шта да кажеш све је џаба. Тешко је народу без државе, али још је теже држави без народа.
Коментари
Постави коментар