Необично кишовит дан тог петог марта није ни слутио да ће се нешто необично догодити. Али ипак десило се, вест да је у Бечу преминуо легендарни вођа групе “ВИС Идоли”, песник, лиричар, најталентованији музичар Владимир Дивљан погодила је све оне који су се уз његове песме смејали, радовали, ублажавали тугу, плесали, заљубљивали и заснивали породице. Био је звезда, сијао чини се исувише кратко да докаже колико јако може да светли, али једно је сигурно – иза себе је оставио дела чији се сјај и након годину дана од његове смрти није угасио.
“Детињство, шаролико и безбрижно”
Влада Дивљан је рођен 1958. у Београду, случајно или не, у то време рођене су још две легенде музике, Милан Младеновић и популарна певачица Мадона. За своје детињство у Београду Влада је рекао у једном интервјуу да је било шаренолико, играо се са децом на улици, није волео превише да се бави спортом, зато се окренуо гитари, а и девојчице су то волеле. Прву гитару му нису купили родитељи, како се то обично дешава, већ је сам купио од свог џепарца.
Највећи утицај на његову жељу да се бави музиком иако није имао музичко образовање пресудило је летовање на Јадрану и певач Дино Диклић, ког је тамо чуо и који га је задивио. Зато је по повратку у Београд, заједно са Зденком Коларом и Божом Јовановићем основао бенд “Фараони”, међутим, брзо мењају назив у “Холипе” и први концерт имали су у библиотеци једне основне школе. Касније то постаје бенд “Звук улице” који је имао запажено учешће и на Зајечарској гитаријади. О том безбрижном времену Влада је говорио да све није текло једноставно, већ и да су морали да свирају бесплатно, позајмљују разглас. Пре оснивања бенда “ВИС Идоли”, Влада је похађао школу гитаре на Радничком универзитету Браће Стаменовић, код мајстора гитаре Бранка Перића, који их је научио хармонију, па је Влада могао сам да записује композиције. Године 1980. већ на првој проби новог бенда који су сачињавали пријатељи, младићи необичне енергије, настала је и прва песма “Ретко те виђам са девојкама”, иако је тада геј покрет изашао на светлост, ово није песма о томе, већ о момку који нема среће са девојкама, говорио је Влада.
“Почетак самосталне каријере”
Група “ВИС Идоли” имала је велике хитове које је објављивала за Југотон, у свим композицијама одмах се издвојио препознатљиви и јединствени глас Владе Дивљана, који постаје све популарнији у Југославији, јер показује и несебично дарује свој дечачки таленат. Заувек ће остати упамћене песме “Малена”, “Маљчики”, “Љубави”, “Русија” и многе друге. Као што увек бива, због све веће популарности и неслагања, чланови групе престали су да наступају. Влада је одабран да те 1985. уради музику за филм “Шест дана јуна”, тада је доказао и да је велики таленат, јер је урадио народну композицију која се изводи у филму “Ја је зовем мени да се врати” и то је последњи пројекат потписан именом групе. У то време пре одласка у Аустралију, где је живео и стварао филмску музику четири године, Влада се појавио у телевизијској серији на РТС -у, “Другарица министарка”, где је у шестој епизоди играо венчаног кума једном лику, и ту је, може се рећи, играо себе, када је говорио да је он представник рок генерације. Снимио је и неколико албума музике посвећене деци, од којих се посебно издвојила песма “Спавајмо, сањајмо”, уз коју се и данас нека деца успављују.
“Слетео сам ти у снове, питала си откуд ја…”
Касније, по повратку из Аустралије, наставио је да снима албуме. Први албум “Одбрана и заштита” са кога се издвајају многе песме, а нама драга “Она то зна”. Урадио је музику за филм “Три палме за две битанге и рибицу”.
После 1999. годин, је са својом породицом живео у Бечу, али је често долазио у Београд, јер је компоновао музику за филмове “Седам и по” и “Чекај ме ја сигурно нећу доћи”, али је и снимао нове албуме. Тако је 2000. године настао албум “Све лажи света”, са ког се издвојила песма “Однеси ме”. Волео је и поштовао свог генерацијског колегу Милана Младеновића и посветио му песму “Радостан дан”. Последњи албум Влада је урадио са хрватском групом “Љетно кино биг банд” 2012. године, са врхунским хитовима “Водим те на море”, “Иза осмеха” и “Слетео сам ти у снове”, ту се још увек могао препознати младалачки дух сањара који га ни тада није напустио.
На крају, остају само фотографије и чаробни звуци Владиног гласа, у којима он живи и сећа на једно безбрижно доба, на време када су дечаци били златни, и када су одрасла деца умела да сањају.
Марко Мирковић/фото: фејсбук
Коментари
Постави коментар