ПРОШЛО ЈЕ 13 ГОДИНА ОД СМРТИ ВОЈИСЛАВА ЈАКИЋА: ЧУДНОВАТИ СЛИКАР И ВАЈАР МАЛЕ ВАРОШИ!

"Живот је исувише кратак; штета га је протраћити на спавање", говорио је самоуки сликар и вајар Војислав Јакић Воја свом пријатељу чувеном сликару, писцу и новинару Моми Капору. Чињеница да је неко посегнуо чак из Београда да се у Деспотовцу диви уметности једног особењака указује да је реч о великом уметнику, кога ни после 13 година, Деспотовчани нису заборавили, као ни многобројне галерије и музеји у којима су изложена Јакићева дела. За Јакића се чуло до Америке, он је био поп- артиста у Србији, пре него што се овај правац појавио у Америци и добио своју дефиницију. А ко је он заправо ?

БЕЗ НАЗИВА , 2002. /ФОТО: МУЗЕЈ НАИВНЕ И МАРГИНАЛНЕ УМЕТНОСТИ ЈАГОДИНА

На ово питање одговор можемо пронаћу у недавно објављеној монографији  Деспотовац Стојадина Томића. Воја Јакић је рођен 1932. године у Македонији. Био је син свештеника Ђорђа, а у Деспотовац су дошли у раном Јакићевом детињству. Од 1952- 1957. Јакић је у Београду похађао школу цртања и вајања код чувеног Радивоја Лале Суботичког. 

Самотњак из Деспотовачке Југославије

Први рад - портрет мајке нацртао је са осам година, али је озбиљније почео да се бави цртањем од педесетих година, када ради чувени циклус "Полица" који је одушевио Београђане. 

Иако је реч о једном тако великом уметнику, по логици ред би било да живи у великом граду. Међутим, Јакић је свој мир пронашао тамо, међу људима, у главној Деспотовачкој улици, иако није био алкохоличар у кафани. Овако Момо Капор у књизи Успомене једног цртача описује Јакићеве услове за рад: 

"У најчуднијем атељеу , који сам икада видео, радио је самоуки сликар и вајар Војислав Јакић. Била је то трошна кафана  Југославија у Деспотовцу, градићу стотинак километара јужно од Београда. На два састављена стола у углу механе, Јакић је годинама исцртавао тушем и пером ролне папира, траку која је попут лауф- тепиха достизала дужину и преко 20 метара. Људи који су свраћали у ту крчму улазили су истовремено и у његово дело названо Људска комедија, састављено од безброј сићушних фигура у свеопштем метежу и хаосу. На тим минуциозно рађеним цртежима, он им се дивио или ругао, остављајући неке да горе у вечитом огњу деветог круга Ресавске пећине која се налази близу Деспотовца", написао је својевремено Капор, као успомену о човеку раскошног  ликовног талента кога је упознао. 

КАФАНА ЈУГОСЛАВИЈА КАО АТЕЉЕ/ ФОТО:www.sumagestion.com

Стојадин Томић истиче да је за Јакићем остало 1000 цртежа којима је често додавао и своје закључке у виду писане речи. Томић цитира и Мирослава Панића који је у делу Култура Горње Ресаве истакао да је Јакић стварао уз жубор и шапат Ресаве која га је надахњивала осећањем за лепо и узвишено.

Воја је био јединствен и по стилу Капор описује ту његову дугу проседу косу, а поглед је потпуно одсутан, док се Томић задржао на његовом црном стилу одевања. 

www.pinterest.com

Јакић је излагао на многим изложбама у земљи и иностранству, а најзначајније су: 1977. и 2000 Lausanne, Kolekcion i Art Brut, 2001. Музеј наивне и маргиналне уметности, 2002. Београд, Павиљон Цвета Зузорић, 2004. Братислава, 2007. и 2013. Париз, Центар за културу Србије. 

Његова уметност је и награђена на Бијеналу наивне и маргиналне уметности 2001. у Јагодини, "Гранд при" наградом за изложена дела, пише Томић о свом савременику. 

БЕЗ НАЗИВА- ФОТО: МУЗЕЈ НАИВНЕ И МАРГИНАЛНЕ УМЕТНОСТИ, ЈАГОДИНА

Плагијатор или ванвременски уметник

Момо Капор пише да је Јакић посебно привукао пажњу када је педесетих година у Београду довезао на камиону труле сандуке са полицама на којима су биле поређане различите ствари за ђубришта. То је у Југославији била несвакидашња изложба, то је скулптура која је многе задивила. Небо је хтело да у исто време на сличан начин са Мексичког ђубришта прикупљајући смеће овакве скулптуре прави и америчка уметница Лујза Невелсон. Зато је Јакић оптужен да је плагијатор што га је посебно узнемирило и највероватније повредило. 

- По чему се идеје Лујзе Невелсон истоветне са мојим? Моје полице су прављене од трулог материјала и у њих су стављени измишљени предмети, што подсећа на чување сећања на беду, а њене кутије су прављене од чврстог материјала  и у њима су поређани предмети из покућства, што све скупа слави обиље и богатство. Што се тиче година настанка  њених првих кутија нигде нисам прочитао, нити чуо, да неки од тих објеката потиче из раних 50-тих година, жалио се Јакић Моми Капору. Епилог ове теме дао је Капор, говорећи да је пре америчка уметница плагирала Јакићева дела, него он њена, због отежане комуникације није их могао видети. 

ВИШЕНАСЛОВНА СЛИКА/ ФОТО: МНМУ, ЈАГОДИНА

"Ја састављам дане и ноћи у раду"

Поред његових оригиналних скулптура које су биле поп- арт пре него што се у свету и знало и дефинисало каква је то појава у ликовној уметности. Никоме није пало на памет пре Јакића у Југославији да дела из свакодневног живота претвара у уметности, уколико одамо признање Дишановом писоару. Што га самим тим и сврстава у ред пионира "редимејда" у Србији. Њему то није било значајно, било му је важно да ради, да слика своје "водено, паучинасто и невидљиво сликарство", како је говорио, а Капор записао. Своје уролане слике носио је на изложбе и тамо их развлачио од зида до зида, то су били најдужи цртежи на свету. 

MNMU, JAGODINA

Данас деценију од његове смрти, долазимо до кафане Југославија, место где се до 2003. када је Воја преминуо стварала ванвременска ликовна уметност. Непознати саговорник који је седео и посматрао Јакића годинама сетно, скоро кроз сузе говори о овом великом уметнику:

 "Био је то велики човек и уметник, он је тако седео и цртао, најчешће тушем, фломастерима и оловком. Много је урадио за овај наш град у погледу ликовне уметности, жао ме је што му се нису одужили барем једном улицом". 

ДОБРИ ЏИН И ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ- ФОТО: anarhokumunistickistroj.blogspot.com

Седео је Воја у кафани, али није био пијаница, посматрао је људе и стварао, пио је кафе да одржи вештачку будност, како је и сам рекао:

Ја састављам дане и ноћи у раду... то претварам у часове.Ноћ их препокрива, а када настане прелаз између ноћи у дан, опет часови; да, много часова а мало дана радим... казао је Јакић, а Момо Капор записао да оживи сећање на овог великог уметника, који и данас ствара на неком бољем свету. Надамо се да ће му се будуће генерације одужити барем једном улицом у Деспотовцу. Заслужио је Воја и много више...

М.Мирковић