Осми март се у свету обележава по сећању на глас за равноправност жена који је подигла Клара Цеткин. Међутим, у Србији је кроз историју било веома храбрих жена које су умеле да равноправно са мушкарцима деле ратне подвиге, као и ране. У међуратној историји Ресаве, у селу Балајнцу радила је просветитељка и народни херој Рада Миљковић.
Увек тиха, доследна и прибрана дуго незапажена, али када те човек једанпут заволи, не заборавља те лако, написала је у Радином дневнику, једна пријатељица.
Рада Миљковић је рођена 1917. године у Белици код Јагодине. Рођена је у сиромашној породици, па је од малена осетила шта је борба, која ће јој после постати и животна звезда водиља. По завршетку основне школе и Ниже гимназије, Рада уписује Женску педагошку школу у Крагујевцу, дипломира и постаје учитељица. Нешто кратко је радила у Јагодини, али онда је дошла у Ресави, у мало деспотовачко село Балајнац, 1937.
Нова страна мог живота. Све непознато, ново. Читав живот прође нам у ишчекивању новога, које нам тако брзо постаје свакодневно, када смо га већ доживели. Целог школовања сањала сам и живела од снова који су били у вези са мојим позивом. Циљ ми је изгледао тако неостварљив. Тако магловито, дивно, у исто време и романтично, изгледало ми је остварење мог циља. А ево! Све је тако реално и просто. Деца у дворишту вриште и скачу. То је детињство (Рада Миљковић, 25. септембра, 1937.)
 |
| Фото: Балајнац, фацебоок |
У Балајнцу је Рада лепо прихваћена, да је својим причама и једноставношћу успела да приђе и да прирасте за срца и најстаријих мештана. Савез бораца из Јагодине, у њеној биографији додао је занимљиве детаље из живота у Балајнцу. Рада је у Балајнцу припремала представе на часу српскохрватског језика у шуми, а прва таква је била "Црвенкапа", касније је радила и различите рецитале. У свом дневнику она је детаљно описала обичаје из села Балајнца које је сретала на терену. Говорила је сељацима како да унапреде сеоску задругу. Учила је девојчице и жене како да воде рачуна о личној хигијени, говорила им које часописе треба да читају. Саветовала их да се боре за своја права. Међутим, мало помало, због њене сарадње са Комунистичким покретом и учешћем у Културно - просветно издавачкој задрузи "Вук Караџић" , на њен рад стижу и прве оптужбе. Због тога што наводно "буни народ и чита дебеле књиге" Рада је 1940. премештена из Балајнца у Иванковац.
Носила је увек карабин на рамену, имала је за појасом бомбу и револвер и један плави копоран, а на глави је имала црвену мараму... кад је држала говоре... стиснутом песницом поздрављала је и обратила се народу "Смрт фашизму другарице и другови"...Сељаци и сељанке су је пажљиво слушали. Тискали су се да је боље и ближе виде, да је изблиза чују. Девојка, партизанка, ратник, борац са пушком и бомбама, први пут у њиховом селу, обраћа им се, позива их у борбу... Захваљујући Радином раду на терену у 2. шумадијској партизански одред стално су пристизали нови борци... Рада је испољавала велику бригу за људе, а посебно за тек придошле борце. Помагала им је да се снађу, ослободе, сваки часак је користила за њихово војничко оспособљавање, како да се чувају, политички и културно образовање омладине био је њен први задатак. (Говор пријатељице Заге Стојиловић на отварању Спомен библиотеке у Радином родном селу Белици).
Тако је Рада из Иванковца прешла у Јагодину и ту се бавила организовањем омладине и припремом марксистичке литературе. Цела је припадала партији. Лако је као што смо чули доводила и нове борце и као васпитач бринула о њима. Надала се Рада да ће преживети Други светски рат и да ће се вратити свом животном позиву. Желела је да рад настави баш у Балајнцу.
Кад се заврши рат, вратићу се својој деци и свом Балајнцу, говорила је током дугих ратних пешачења.
 |
| Фото: србијаданас.рс. |
Нажалост Рада је претрчавајући борбени положај погинула од усташке пушке. Датум смрти остао је забележен 19. јула 1942. код села Урије.
 |
| Фото: ОШ Рада Миљковић Јагодина |
Данас се по њој зову неке школе, библиотеке, вртићи и улице у Поморављу. Иако није до краја испунила своју васпитну мисију, свакако ће остати упамћена као знаменита, стамена жена Ресава, која је показала да су мушкарци и жене, чак и у рату равноправну.
М. Мирковић/извор: Нови пут,1955; Савез бораца
Коментари
Постави коментар