Пређи на главни садржај

ПРОШЛО ЈЕ 17 ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ: ПРЕЖИВЕО САМ, НЕКИ МОЈИ ВРШЊАЦИ НИСУ!

Данас се навршава 17 година од како  су пале прве бомбе НАТО авијације на Социјалистичку Републику Југославију. Бомбардовање је трајало 78 дана, а страдало је више од 2000 цивила. 
Ова агресија - ратно стање оставило је дубоке и стресне последице многим генерацијама, па и мојој 1991. Било је то идилично вече у мојој породици ништа није указивало да ће се за само неколико минута цео Запад сручити непријатељским бомбама на нашу домовину. Оно што је могло да укаже да се рат спрема јесу само трагови од млазних авиона на небу изнад нашег села, због чега су стари људи често одмахњивали главом како нам се не пише добро. Ми млади нисмо веровали. Дакле, те вечери гледали смо тада популарну сапуницу "Есмералду" и кад је Хосе Армандо пао са коња, нестала је струја и чуле су се сирене. Родитељи су се погледали и схватили о чему се ради, ми млади нисмо могли ни да замислимо шта ће тих 78 дана задесити нашу земљу. Одмах смо спаковали ствари са спрата и преселили се у доњи део куће. Никога нисмо виђали, школа у почетку није радила, били смо други разред. Иако живимо у крају близу и данас значајног војног полигона "Пасуљанске ливаде" нисмо били бомбардовани. Међутим,  најјаче осветљење и потреси иза брда били су када је бомбардована Ћуприја, сећам се да је мој отац рекао: "Бомбардују Ћупрују". У то време тачне вести о бомбардовању имала је Крушевачка и Јагодинска телевизија. Занимљиви су били и повремени спотови против НАТО узурпатора који су урадили глумци Индексовог позоришта користећи ликове цртаних филмова. Пред сам крај рата, школа је почела да како тако функционише, у почетку су приређиване представе на отвореном, а касније смо се вратили и у клупе. Нисам тада много мислио о последицама рата, међутим данас сам захвалан Богу што су сви у мом селу и околини преживели, преживео сам и ја, али многи моји вршњаци из других градова  нису били те среће. Нека им Бог подари рајско насеље, слава свима! Хришћански је опростити, али ове злочине никада  не треба заборавити. 



М. Мирковић/фото: "Нови пут"

Коментари

Популарни постови са овог блога

НА ДАНАШЊИ ДАН : ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НЕСРЕЋЕ У ЈАМИ "СТРМОСТЕН"!

Рударство то мукотрпно занимање које вековима храни Ресавске породице, ризично је и непредвидљиво. Знали су то, али можда нису довољно веровали и рудари који су 21.04. 1984. последњи пут сишли у јаму "Стрмостен" из које се више нажалост никад нису вратили. Сваке године покрај подигнутог споменика руководство, камарати и породица полажу венце у знак сећања. НАША КОМУНА, 1984. Тог дана у јами "Стрмостен" у Водни, погинуло је више од 30 рудара. Југославија се тада дигла на ноге, пристизали су телеграми саучешћа породицама, отворен је жиро рачун за помоћ породицама погинулих, али и први литерарни радови којима се исказивала туга за великим губитком,несреће какве дуго Ресавци нису видели. То је укратко и резиме онога што је у посебном броју објавио Деспотовачки лист "Наша комуна".  Тамо се налазе подаци о томе како се експлозија догодила, као и шта је константовао лекар . НАША КОМУНА,1984. Реалистични догађај из јаме, о

ЈАВОРЦИ ОТВОРИЛИ СЕЗОНУ НАСТУПОМ У РУДОВЦИМА

Чланови КУД-а "Јавор" из Сладаје, отворили су фолклорну сезону наступом у Рудовцима код Лазаревца. По речима уметничког руководиоца овог ансамбла Јасне Димитријевић, сарадња са овим ансамблом траје неколико година. "Упознали смо се у Несебару на летовању, ово је други пут како смо њихово гости. Ми смо се представили играма из Баната, Лесковца, Шумадије и влашким играма, а домаћини "Рудар" извели су игре из Србије. Нишаву, тројно, Македонију и јантру. После концерта приређена је журка са прелепим дружењем, прича Јасна о наступу којим су отворили фолклорну сезону Сладајци су напорно радили током целе зиме, одржавајући сваког викенда пробе фолклора. Прошла година кажу била је успешна. "Прошла година је била више него успешна, имали смо преко 30 наступа, освојили смо прву награду у Сврљигу за изворне игре као и награду за свеукупне победнике, круна нашег успеха је учешће на Међународном витешком фестивалу "Јуст оут" у Деспотовцу", при

ПРОШЛО ЈЕ 13 ГОДИНА ОД СМРТИ ВОЈИСЛАВА ЈАКИЋА: ЧУДНОВАТИ СЛИКАР И ВАЈАР МАЛЕ ВАРОШИ!

"Живот је исувише кратак; штета га је протраћити на спавање" , говорио је самоуки сликар и вајар Војислав Јакић Воја свом пријатељу чувеном сликару, писцу и новинару Моми Капору. Чињеница да је неко посегнуо чак из Београда да се у Деспотовцу диви уметности једног особењака указује да је реч о великом уметнику, кога ни после 13 година, Деспотовчани нису заборавили, као ни многобројне галерије и музеји у којима су изложена Јакићева дела. За Јакића се чуло до Америке, он је био поп- артиста у Србији, пре него што се овај правац појавио у Америци и добио своју дефиницију. А ко је он заправо ? БЕЗ НАЗИВА , 2002. /ФОТО: МУЗЕЈ НАИВНЕ И МАРГИНАЛНЕ УМЕТНОСТИ ЈАГОДИНА На ово питање одговор можемо пронаћу у недавно објављеној монографији   Деспотовац Стојадина Томића. Воја Јакић је рођен 1932. године у Македонији. Био је син свештеника Ђорђа, а у Деспотовац су дошли у раном Јакићевом детињству. Од 1952- 1957. Јакић је у Београду похађао школу цртања и вајања код чувеног Ра